Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

410

~ БУу

_БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

" Прескаче јарак у гај који прети; _У гају сад је, на десно се вије,

Високе липе око веће види,

Под којима кристално врело тече;

(Сад већем његов сребрни талас,

У ком огледа месец своје лице.

И све се више њему прса дужу,

А врело срце све му већма куца,

Јер онде лежи њег вог срца рај.

„Ал' где је анђо, да ме онде чека: Милева где је 2“... Већ је близу места, Већ чује жуборење извора

Што преко шљунака шарених скаче, Ал' где је она, где се сакрила 7

За дубом липед — Ту је, ту ће бити У себи Милан виче, говори, —

Јер често с она вако играла.

Но је ли сад 7 Он тражи њу за дубом...

Ни ту је нема. Шта то мора бити: У сјени ваљда је 2 Он иде тамо. Ал' није њему као што је било, Јер ако срце његово и куца,

К'о што је мало пре ту куцало, ] Р ку

Толико силном љубав то и чини, То куца не ко да ће штогод наћи, Нег као да ће шта изгубити. Ражарено је срце огњем било,

Ал' сад по њему нека језа: мили; (Он не зна сам шта ова језа значи, Но кад он хоће причину да сазна, Изнутра јечи тужан неки глас:

„Ко зна и хоћеш ли је ти наћи; К'о витак траве штоно дрхће клас,

115

125

130

145