Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

ОДЛОМАК На њему тако дрхће свака част, И страшљиво он тамо амо гледи, На небо брзо диже своју главу; (Од њега помоћ као да би иско, Месеца види он усамљен ход, И још је брже затим доле спушта. На крај је гаја веће дошао, Небеске радости га прође зрак: Из сене нешто гледај амо с блиста (Одела њеног то ће бити крај; „Да то је она, ја се не варам! (0 како лепо врана коса лети ! Наслонила је красну своју главу На руку, белу као Алпа снег, Ал образ видит ја не могу,. Сад она гура натраг врану косу... Њен образ блед — то чини ваљда месец Што своје зраке на њу сада баца. Немирно гледа она тамо-амо, Менека чека, — брже, моја ного, Ен' онде лежи мојих дана рај, Ен' онде моја душа веће чека... ( лети, лети, носи тело за њом!" И напред лети, — већ је близу сене, Сад се окреће она, — скаче горе, У наручју сад један другом леже.

(0, не бих мого сад описат речма Што срце њему сада осећа;

И сам он не зна шта му сада бива, Пре неколико магновења ока

У срцу њему није било светло

165

150

170 |