Pesme i drame / Milutin Bojić

ПОСЛЕДЊИ ИМПЕРАТОР

Паук је исплео мрежу своју у царској палати, совуљага је закликтала своју ноћну песму на ку-

лама Афразијаба. Персиски стих.

Хор модрих звезда мртвим небом плови, „Љубичаст вео изнад мора блиста. Ноћ византиска, сладострасна, иста К'о она кад се роди Господ Нови.

А само сенке с лицем к'о од лима, Последњи борци царевине штуре, Чувају куле и зидине суре;

Као прост војник, цар је њихов с њима.

Плећа му дршћу, а из магле тутње Азиски хати, и бљешти врх воде Сребрн реп шајки што по мору броде; И хуји поноћ пуна смртне слутње.

Чује се рзај коња који стижу. Царе, да ли ће војска испивена, Којој из ока кикоће се жена, Разбити ветре што за влашћу сижуг

Сав народ клечи у стравичној пошти. Царе, чујеш ли сва црквена звонаг На свету војну позивљу те она,

„Да спасеш свете иконе и мошти.