Pesme i drame / Milutin Bojić

30

М. БОЈИЋ

Цар, опустивши мач, гледа где гази Нараштај нови стазама долина...

Но гле! Последњи херој срамног чина Замахну мач, јер кроз ноћ к'о да спази

Два плава ока тек рођена сина.

1913. ЗАЉУБЉЕНИ ДАВИД И пред вече уста Давид са постеље своје и ходајући по крову царскога двора угледа с крова жену где се мије, а жена бјеше лијепа на очи. И Давид посла да пропитају за жену и рекоше: Није ли то Витсавеја кћи Елијамова, жена Урије Хетејина» П књига Самуилова Х;, 2, 3: Страст је закликтала на лешини Вере, Страст што чини усне модре и зелене, Страст што седи косе и што недра дере.

Давид шири очи крупне и црвене К'о вечерње небо врх пешчаних степа И тражи у поноћ сласти непијене.

Док оловно срце стеже се и цепа И челична змија сикће на њ и пљује, Стакластих очију и сребрна репа.

Крик Цара Јудеје пригушен се чује:

„Жено млечна тела, жедан сам те врло! Мој дан пун је зиме, старост крв ми трује,

С распуклих усана руј ми време стрло, Срце ми је восак, гнојава ми недра, Сув језик приону за увело грло.

Тисуће иноча стезаху ми бедра. Оне беху беле к'о снег са Селмона, Песма њина беше као шумор кедра,