Pesme i drame / Milutin Bojić

32

М. БОЈИЋ

Пуне топлог сна су, велом обвијене Промицале, пуне мириса и нара, Робињице топле, босе и румене,

2

Бљештала је светлост и била је јара, И густ задах вина и знојавих уда Био је уз луду игру пјаног цара:

Звонио је бакар и музика луда.

Вртом игра пламен, дршћу стабла гола, А просуто вино из стотину суда

Кључа, ври к'о врела, расточена смола.

Цар дохватив Псалме, три пут у њих пљуну

И баци их у дно оргијскога стола.

Сосана и харфи бесни оркан груну, Док је бела тела, пијана и врућа, Цар резао ножем, да сласт лоче пуну

Из крвавих уда и раздртих плућа. Колутаве очи светле, никад сите, А увела уста гризу тела врућа..

„Доста! Гаси луче, спржи цвећа ките! Свежине ми дајте и свечаност мрака! Смрди крв и уље и свилене рите!

Мира, вечна мира, без животна знака! Дајте ми да сањам оно што бих хтео, Ону жену чисту к'о дан из бајака.

Видех је у реци у дан пун и врео,

Где се прозри, сунцем прожмана до сржи.

И господ би пијан крај ногу јој мрео.

Њен дах ме ко ветар из пустиње пржи“. Заћута, јер пред њим црн се вео смаче.

Виде Порок како рок двогуби држи.

7