Pesme i drame / Milutin Bojić
ПЕСМЕ 33
И кад грешном усном врх свог рога таче, На једноме крају звук се Среће изли, Крик греха на другом тутњаше све јаче.
Цар стаде. До ножа прсти су му склизли. „Грех је отац Среће, Бол син Величине!“ ИМ, док покајници у сузе су бризли,
С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине: „Уријина крв ће очај да ми спере!“ А град свети спава под велом тишине.
Страст је закликтала на лешини Вере. 1911.
ДАВИДОВА ПЕСМА
Ослабљен и сломљен, пун суморних снова, Седећи на стени коју плаче море,
Гледа грдно јато сивих галебова,
Што кричући мукло јури доле-горе.
Бурна му је младост сахрањена давно. Нестало је моћи. Он очајно стрепи. Дршћу уди што су некад били лепи, А море се лупа мукло, једноставно.
Пучина бескрајна! О како је мала,
Да прими уздахе раздробљена срца, Што уз хучну песму разбеснелих вала, За несталом срећом, увређено, грца.
Наборано чело, густе, седе власи, Згрчен, ружан... Само пламте очи вреле, Докле теку сузе низ образе свеле,
А с модрих усана дршћу слаби гласи:
О, Господе, где је сахрањено време У ком сам чезнуо за пожудом жена2 Они срећни часи кад уснице неме, А образи клизе по кожи рамена.
Песме %