Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

Где су сахрањениг Ја бих на том гробу Засадио јову, кипарис и смреку,

Да шуморе песму жалосну и меку, Што из срца чупа јаук и тегобу.

Ставио бих златом на мермеру сивом: „Овде лежи младост једног бедног цара, Крвава и слатка к'о плод зрела нара, Овде лежи срце цару, лешу живом.

Заплачите за њим, не штедите сузе. Распада се гнојан — то грехе испашта. Господе, Господе, што му и ум узег Жене, жене, жене, он вам све опрашта !“

О, како је пусто! Из плавих даљина Из прљавих кућа звони кикот људи; То продају жене пољупце и груди И пропада младост уз пехаре вина.

Господе, Господе, ја не видим више. Црни од срамоте мој образ витешки. Издисање чујем све тише и тише:

То у врелом паклу мру грешници тешки.

Зар ћу и ја к њимаг Песме покајања

Зар не певах достаг То јауци беху.

Све сахраних што ми негда младост сања, Сад ме демон дави у стравичном смеху.

ИМ заћута Давид и за много дана Нико није песме с усана му чуо, Само кад јаукне ветар врх Ливана, Он би зајецао, горко уздахнуо.

И док лист за листом пада с мокрих грана И цепти од студи кедар го и труо,

Тужно јекне кроз ноћ нежним звуком дирке И заплаче јесен уз јек мутне свирке.

1910.