Pesme i drame / Milutin Bojić

42

М. БОЈИЋ

ЗЕМЉА ОЛУЈЕ

„Не додируј ме“.

Мачеви дачки, секире Јапода, Легије римске и хорде Татара, Или витези с византијских вода, Крвавили су ова поља стара.

И питом народ кад је пао на њих Збратимио је орлове и челик;

Ту, где је мржња Већих против Мањих,, Сировом душом постао је велик.

Вековима се врх лешева клало

А земља, старог господарства сита, Све ново жели, да, када би пало И њему мачем опело очита.

С позорја борци тонуше к'о сени, А земља им је жедно мозак пила, Крвљу су текли сви потоци њени И дражила их Власт и дрска Сила.

И тако вечно ове исте стопе,

Крв нова сити. (О, земљо олује, Мрко ти чело страшне капи шкропе: И чудне химне изнад тебе хује!

Заразно твоји миришу олтари: Ту век врх века у стенама спава. Ево су дошли стари господари. Јеси ли сита крви што спасава»

Ти ћутиш. Ветар Кости развејава.. 1912.