Peštansko-Budimska skoroteča

ПЕШТАНСЕ0.БУДИМСК1И г " С К © Р О Т Е Ч Л. (С о п г I е г.)

II Е Ш Т А.

Иеделн 5. Марта 1844 Год. ЖЖЖ

ГРОББ и РУЖА. [П о В|ктору Хуго] Гробт* рече кт. руинон ружи, Кад >. роса с' тобомг с' дружи, Шта ради с' < п,омћ Аморов 'б цветч.? ЦиетЋ пнта на то гроба Шта радишг из-б твогт> роба Кад-в тм му свежеш-в земнии летт. ? Садт. ружа одговара. Изг росе мирисв стнара Одт> амбре чни ј . мнрише ган! А гробт.: нзт. мога крнла Л шии-ћмт. ружо мила ПречистогЂ Аигеиа у раи ! А. Андрнћг.

ПООДИ МЕСОПУСТА. Нешто шале а нешто и збилн. УморенЂ и угруђенЋ као да самћ два дана иовт. ловао по Велебиту, лежа готромт> у чи«ту среду на дугои софи , те непресгано желћно очекива на санакт., кои ме већв два дана ни е по'од1о. Желвнми санакт,, као да Ми се осветити жел1о, што самв га у време поклада' презирао, бежао 6 одт» мене садт,. Глава ми биаше пуна балова,у ушиме зувше мннаиновш валцерт., а предт. очима летише

ми весе.ш играчи. Немогавши засиати, стадо се розмђшмнкати , коликесаи* жергве летосђ богу Месопусту примеа, и какомији онт. богато наплаги. Па сада, да се ст» нвимт. опростимт., ст. нбимђ, кои ми толико иесела принесе, тако поволвно живце ми уздрма, толико красни анђело у наруча ми доведе. — () немили п<»сте (коризма ?) — 11омв1сли у себи — зашто те Богт. с гвори! Садт, неко закуца на врата, а н зевагоКи шакомт. уста покри, ерт. ми се разазише као да ће се разцепити и повичемт. „унутра!" У собу уђе чудно обучент. човек-в. Л га упитамт. шта е? шта жели? А онт. ми одговори, да 6 онт. Месопустт. и да ми в са својомЂдружиномгдошао подворен"!. учииити. „Па где вамт. е дружба?" упитамт. га. Чека ме на полјо — одговори — ако дозвоиите, одма ћу !о у собу довести." — Л драге вол-ћ на то пристадо, радугоћи се, што ћу у тако краснои дружбини покладе свршити. У то се и врата отворише, а хрпа чуднн утвора навали у собу. „Аха! реко а, то 6 машкарада; скин'те само те личине [ларве] да се по волви забавламо. — ^Ово ни 6 машкарада господару — одазва се МесопустЂ — та знате, да се наше владан& Јочерт. свршило. Ово су моа деца и рођаци. Шта? ел' могуће? — повика и на непознатога — па шта вв1 кодг мене желите?" — „Деца моа дођоше да вамт. захвале, што сте 1И вашегг пр|нтелвсгва удостоили" „И прјагелв ове ваше деце? Та а никог' овде непознаем».? в