Pisci i knjige VII

5

ЈЕДАН ВОЈВОЂАНСКИ СОЦИОЛОГ 79

код нас нико не разуме: бахатост, осебујност, устрелити се (у смислу убити се), разред (у смислу сталеж), паришки, изниман (изузетан) намештеник (службеник), Тросавез, твртка (фабрика) ваљка (валс). Он стално употребљује реч „једнота“, која му се особито допала. Ко од нас зна шта значи реч „дежица“ („дежица хладне воде“) и „цип“ („ципом учим биологију“): Он употребљује вулгарне провинцијализме : „нунуче“, „гњаврче“. Лаза Костић је писао жас, жур, вап, гуд, тез, кив и дуј — и Г. Косић са исто толико права и смисла пише: похтев, растап, тврђа, огрешај, примак, уносан, похват, подук, расип, примак, паска, итд. Све то може бити врло оргинално, али то није српски, у сваком случају то је рђав, фантастичан српски. Против тих све чешћих варваризама треба најодсудније устати. Нико. нема права да злоставља језик, и онога часа кад човек узме перо да пише, он не сме да спроводи своје језичне фантазије и да своје незнање и невладање језиком облачи у пусту генијалност. Иначе, нема више књижевног језика.

За све што је овде споменуто, као и за друге ствари које нису споменуте, Г. Косић има за извињење своју младост, своје животно и књижевно неискуство. У осталом, ова књига је „без и најмањих литерарних или научних претензија“; она је једно поучно обавештење о сувременој Немачкој, које ће више користити широкој публици но самом