Pisci i knjige VII

Ма пре И

78 ПИСИН И КЊИГЕ

даље, и написао ову комичну, невероватну, типску реченицу: „Бранко и Војислав нису први, и бар кад би Радоје, Милорад, Владимир и Силвије, Кете и Александар били по-_ следњи!“ (стр. 182).

Наши писци из северних крајева, са пе- _ риферије нашега народа, где је језично осећање | "ослабело, и где се народни језик укочио, греше се о књижевни језик на два начина: или се слепо држе још неразвијеног језика којим су некада писали Караџић и Даничић, или прелазе преко сваких граматичких правила и норми, и гњече, извијају и злостављају језик како им падне на памет. Г. Косић, имајући да бира између школе Јована Живановића и Лазе Костића, решио се за Костића, и пише једним фантастичним српским језиком. И ми који смо пре петнаест година устали против тираније изопачених филолога, неинтелигент-

них епигона Вука Караџића и буре Даничића, морамо се данас оградити од таквих следбеника који компромитују, бунити против распасаности и анархије која се одомаћује у нашем књижевном језику. Данас свако пише како му се свиди, провинцијални говори ремете јединство књижевнога језика, поједини писци безобзирно уносе речи које су ван књижевности и ван логике, сакатећи речи које постоје или самовољно кујући нове. Док добри писци хрватски пишу све бољим народним језиком, Г. Косић из дневне хрватске штампе узајмљује локалне и рђаво сковане речи које