Pisci i knjige VII

ДВЕ ЖЕНСКЕ КЊИГЕ 95

природи и књижевним особинама, обе припадају једном књижевном нараштају и имају извесних заједничких одлика. И зато не само да је згодно но је и потребно писати уједно о обема.

Само, то не иде без тешкоће, и ја не кријем да се давно нисам при писању нашао у таквој забуни. Није лако писати ни о људима који пишу — Хорацијев „раздражљиви род песникаа“, коме ниједна похвала није довољна и коме најмања примедба изгледа као смртна увреда! — а камо ли о женама, и то о двема у један исти мах. Како да им се чине примедбе, када, како вели једна источњачка пословица, жену ни цветом не треба ударити» И шта да ради и како да пише један уредник часописа, где су се оба писца први пут јавила, и који носи извесну одговорност за обе књиге, како да пише о сарадницима чија је сарадња увек дооро дошла2

Али, прва је дужност рећи своју мисао, с искреношћу и са уверењем.

љиљани меса.

= = ж

Утисак који су први радови Г-ђице Секулић учинили био је чуђење. Једна савршено непозната почетница јавља се као потпуно израђен писац који пише сасвим књижевним стилом; једна девојка почиње писати о најтежим проблемима духа и душе; најзад, једна Српкиња из старе Војводине, где се, са малим и часним изуветцима губи традиЊЕ (до0оо српског језика и стила, пише