Pisci i knjige VIII

УНИШТЕЊЕ ЕСТЕТИКЕ 99

бена, да треба да буде одјек нада и тежња свога доба, да је њен циљ, чак њен разлог опстанка, помагање победи истине и правде. То схватање ослободилачког и рационалистичког века било је примењено у Револуцији, и њиме су надахнутеи слике Давидове, и силни акценти Марсељезе, и осредње јакобинске драме из 1794. „ја ћу увек бити убеђен, говорио је јакобински песник Мари· Жозеф Шенје, да је циљ драме да задобије љубав за врлину, законе и слободу, и да омрзне фанатизам и тиранију.“ Руски писци су прихватили те идеје, уневши више страсти и неофитске безобзирности, и нешто неизбежног руског мистицизма. Маколико њихове речи изгледале каткада мрске, сурове и мирисале на варварство, не губите из вида да је одлика свију великих политичких, друштвених и верских покрета одрицање, рушење свега онога што се раније волело и ценило. Хришћанство је најбољи пример ва то. Победа Христове науке значила је само моралан добитак, у толико што је проглашено опште човечанско братство, што је сваком човеку призната његова морална особеност, што је ропство укинуто. Али, с друге стране, каца се сети целе уметности и науке старога доба, онога доба када су богови наличили на људе а људи на богове и на мрачна времена Средњег Века, човеку пада на памет да је можда била несрећа по културу што мисао Јулијана Отпадника није победила. Хришћанство је било вера одрицања, туге, мржње на живот, вера робова, који су патили од оних у чијим је рукама била "стара цивилизација. Оно је истакло чисто аскетски мдеал: да човек целога живота има да испашта

ту