Pisci i knjige VIII

100 ПИСЦИ И КЊИГЕ

прародитељски грех, да је створен да се мучиу овој „долини суза“, да је радост рђава и чулни живот проклет, и да сва мисао његова треба да буде старање о спасењу душе и животу с оне стране гроба. Оно је проклело и науку и уметност, као дело гордости духа човечјег, као кушање од стране Сатане. Свети Павле, патријарх свију тих иконокласта, први је подигнуо свој чекић. Георгије, владика из Егмонта, показујући на дивне кипове старе уметности, узвикивао је своме стаду: „Докле ћете трпети те гробове!“ Тертулијан вели да, после Исуса Христа и Еванђеља, људима више ништа не треба, и, у своме делу Пе Зрестасив, забрањујући вернима читање трагедија Еврипидових, вели како ће се топити од уживања, када буде гледао у вечном огњу „мудре филозофе“ где урличу у пламену, „славне песнике“ како дрхте пред судом Исуса Христа. Свети оци су проповедали да су Аполон и Музе паклени духови, да су Омир ин Вергилије слуге Нечастивога, а велики филозофи класичне старине „гласовите животиње“. У првим данима победе Хришћанства, диже се крсташки рат на све оно што је било лепо: хорде гладиатора, рита великих вароши, солдати које проконсули стављају на расположење Цркви, предвођени фанатичним калуђерима, наоружани батинама, чекићима, полугама конопцима, руше, ломе, са земљом поравњују кипове и олтаре, и, уз дивљачко урликање фанатика, разорава се цела једна цивилизација, најлепша коју је човечанство до данас имало. На шесет година после покрштења Константина, римских храмова више није било; доба ломача, тортура и Инквизи= ције било је настало, и требало је чекати векове