Pisci i knjige VIII

УКР

УНИШТЕЊЕ ЕСТЕТИКЕ 101

и векове па да дух људки посумња у догме и да уметност опет избије на светлост дана.

Не, нису били само наши иконокласти који су тако устајали на уметност. И много већи људи, и позванији, скоро истим речима, говорили су о свему ономе што смо се ми навикли да волимо у уметности. Данашње доба нема већег и значајнијег писца но што је Лав Толстој, и ево до којих је резултата он дошао у своме познатом делу Шта је шо умешност, О коме је мислио и на коме је радио пуних петнаест година. Он је ту устао и против метафизичара који у уметности виде остварење једне тајанствене идеје Лепога, или Бога; и противу физиолошких естетичара који држе да уметност није ништа друго но једна игра, у којој човек троши оно што му остаје од животне енергије; и противу схватања да му је уметност изражај људских емоција спољашним знацима, нарочито да уметност није задовољство, као што се обично мисли. У целој модерној уметности он види само осећања таштине, презирања других, славољубље, одвратност према животу, најодвратнију сенсуалност, почев од песничке галантерије па до најнискије похоте. Уметност је постала укочена, уска, професионална, само за један узак круг људи. Права уметност, хришћанска уметност, треба да буде оруђе јединства међу људима, она треба разједињено и борбом растрзано човечанство да поведе путем опште среће. То је уметност прича о Исаку, Јакову и Јосифу, парабола у Еванђељу, верских химни, Фрање Асисског, Фра Анџелика, од модерних: Виктора Ига, Џорџа Елиота, Дикенса, Достојевског, на супрот лажној и штетној уметности не само