Pisci i knjige VIII

УНИШТЕЊЕ ЕСТЕТИКЕ 103

тив себичних естета и књижевних мандарина, који су држали да је уметност алфа и омега свега, за које болови и напори других људи нису постојали, и који су се себично повлачили у „кулу од слонове кости“ и са презирањем гледали на остале смртне, Поред толиких беда и насиља у кљаставоме свету где ми живимо, поред толиких незаслужених неправди и некажњених злочина, поред свакодневног гажења достојанства човека и нечовечне експлоатације човека човеком, ко да се не буни када Теофил Готје пева:

У природи има лепих ствари

Беспослених славуја, лењивих ружа, Сањалачких песника и музичара,

Којима је мало стало да буду добри грађани, Који живе са случајем и немају друге максиме, Сем да је све добро само ако се има слик.

Ако је било човека који је био естетичар од главе до пете, у правом и племенитом смислу речи, то је Рускин, оснивач Религије лепоте, човек који је знао тако силно осећати и изражавати лепоту, који је сав био прожет њоме и живео само за њу. На једном месту он овако вели: „Докле год људска бића буду гладовала и смрзавала се у земљи која нас окружује, не само да уметност није могућна, него исто тако није могућно не дискутовати да сјај одела и намештаја у таквом стању ствари није прост злочин.“ Он се пита да ли ће људи празних стомака и смрзвутих прстију моћи слушати предавања о заслугама Микел-Анџела, а, на другом једном месту, узвикује, као прави иконокласт: „Сто пута је боље оставити да се искруне мраморни кипови Фидијини, и да изгубе боју жене Леонар-