Pisci i knjige VIII

104 ПИСЦИ И КЊИГЕ

дове, него да се види како вену лица живих жена и како се сузама пуне очи дечице, која би могла живети, да их беда није обојила гробним бледилом.“

Не, не говоре више то научни догматици и социјални рефоматори, фанатични и искључиви, не говори то више Светозар Марковић који није једне песме оставио, то говоре прва имена у књижевности. Поред речи Толстоја и Рускина, колико би се могло навести сличних места из Виктора Ига,

Жоржа Сандове, Ламартина, Џорџа Елиота, Ди-.

кенса, и толиких других ! Још само једно такво сведочанство, до душе подуже, — али интересантно, и сјајно написано. Иконокласт је овде Хајне. Пишући 1855 године предговор својој књизи Лушеција, он ово вели: „То признање да будућност припада комунистима ја сам учинио са изразом крајње зебње и страха, и на жалост! то није никако била само једна маска. Одиста, ја са ужасом мислим на доба када ће ти мрачни иконокласти докопати власт у своје руке; каљавим рукама својим они ће полупати без милосрђа све мраморне кипове лепоте, тако драге срцу моме; они ће покрхати фантастичне ситнице и ситне украсе уметности, које је песник толико волео; они ће сасећи моје лаворове шуме и засадити их кромпиром, љиљани који нити преду нити раде, а који су ипак тако величанствено обучени као цар Соломун у свем сјају своме, биће ишчупани из корена, сем ако не хтедну узети у руке вретена да преду; руже, те доколне веренице славуја, биће исте судбине; славуји ти некорисни певци, биће отерани,и авај! моја Књига Песама служиће бакалину за прављење фишека, у које ће сипати каву или бурмут за старе жене будућно-

Мао са ка ас ~.