Pisci i knjige VIII

УНИШТЕЊЕ ЕСТЕТИКЕ 105

сти. Авај! ја предвиђам све то, и неисказана ме жалост обузима мислећи на рушевине којима победоносни пролетаријат прети мојим стиховима, који ће пропасти са целим старим романтичним светом. Па ипак, и ја то отворено признајем, тај исти комунизам, тако опасан по све моје интересе и наклоности, утиче на моју душу неким чаром од кога се не могу бранити; два се гласа дижу у мојим грудима у његову корист, два гласа који неће да умукну, која су у ствари можда само сатанска подбадања, али, како било да било, она су ме свега обувела, и никакво средство за изгоњење ђавола не би их могло утишати.

„јер први од та два гласа јесте глас логике, Ђаво је логичар! рекао је Данте. Један страховит силогизам држи ме опчињења, и ја не могу да побијем ову премису: сви људи имају право да једу и ја сам приморан да се покорим свима последицама његовим. Мислећи на то, ја сам изложен опасности да памет изгубим, ја видим све демоне истине како у трлаумфу скачу око мене, и, најзад, племенито одушевљење хвата се срца мога, и ја кличем: „Оно је давно суђено, осуђено, то старо друштво. Нека буде правда. Нека се скрха тај стари свет, где је невиност згажена, где себичност цвета, где човека човек експлоатише! Нека се сруше од дна до врха ти окречени гробови, у којиња почива лаж и неправда. И нека благословен буде бакалин који ће једнога дана од мојих песама правити фишеке, и сипати у њих каву и бурмут добрим старицама, које су у данашњем свету неправде можда лишене тих задовољстава — Нај !из На, регеа! типаивз.“

Као што се јасно види, ако би се анти-есте-