Pisci i knjige VIII

106 ПИСЦИ И КЊИГЕ

тички покрет наших публициста из седамдесетих година узео у буквалном смислу, ако би се усвојила легенда која о њима постоји, они у тим идејама нису сами, и у одбрану њихову могло би се позвати на крупне и позване писце. Али и анти-естетицизам Светозара Марковића и његовог поколења има још и прилично да се сведе. Пре свега, он није ни довољно јасан ни довољно одређен. У њему има више елемената : ту је и утилитарно схватање једнога доба када је наука била свемоћна, дохватила све активности и сјајем својих изналазака засенула све појаве човечјега духа; има ту тражења једне естетике живота, за коју је уметничко дело кондензовање реалности и његову вредност мери према количини живота који оно садржи, онако како је Гијо разумевао естетику. Има ту и једно политичко мишљење, жар борбе за напредак, жеља да се све стави у службу великих идеала, факат да човечанство има исто тако важних физичких потреба, да се људска активност мора трошити на уништење беде и неправде, и да је грешна она уметност која се затвара у апстрактне формуле и која је суверено немирна и презрива према људима. Тешко је схватити сву мисао наших анти-естетичара из тога разлога, што се у књижевним питањима, као у политичким и социјалним, · мењала, ишла од критике и одрицања до реформизма; и најзад, што су то били људи који су се узгред бавили књижевношћу.

Али несумњиво је да су њихову мисао противници изопачавали и злоупотребљавали, у жељи да их представе као варваре и противнике лепоте и уметности. Од руских писаца који су утицали