Pisci i knjige VIII

УНИШТЕЊЕ ЕСТЕТИКЕ 107 на наше реалисте био је на првом месту Писарев. Њега је Светозар Марковић са одушевљењем слушао на ђачким скуповима у Петрограду, њега је подражавао у популарисању природних наука, из њега позајмљивао и идеје и наслове својих чланака (Како су нас васпишали само је пандан чланку Писарева Наша универсишешска наука, где је описао своје године школовања у гимназији и на университету). Писарев је, као Светозар, тамновао за своја убеђења, он је, као наш писац, умро у раној младости, у двадесет седмој години живота, он је написао књигу Разоренге Есшетики, која је дала и наслов и идеје нашим антиестетичарима, — и тај исти Писарев ипак није био противу естетике. Руски критичар Е Соловјев, у својим Дртама иг историје руске књижевности у ХТХ веку, наводећи једно место из Писарева, каже ово: „Вели се да је он одрицао уметност, и при томе се позивају на његове чланке „Пушкин и Белински“ и „Разорење естетике“. То није истина. „Природа дубоко-уметничка, са осетљивим појимањем свега што је лепо, он никада није одрицао уметност. Он је одрицао само службу лепоти која се повлачи у саму себе. На против, ватреније и страсније тираде у славу песника и поезије, као оне, које су изишле из пера Писарева, ви нећете наћи ни у нашој ни у страној књижевности“. Доброљубов, — који иначе никада није одрицао уметност, и који је устајао противу непосредно тенденциозне уметности, — Чернишевски, поред свега њиховога материализма, били су чисто идалистичке природе, са мистичном љубављу према човечанству, они су постајали песници када су говорили о златном добу које ће људи дожи-