Pisci i knjige VIII

108 ПИСЦИ И КЊИГЕ

вети. Доброљубов је писао стихове под нотписом Волгин, као и Чернишевски, који се као песник звао Андрејев. Као и њихови учитељи руски, Светозар Марковић и његова дружина нису толико одрицали естетику у опште, колико метафизичну и идеалистичну естетику, који се збила у формуле, поставила један строг законик Лепога. Они су тражили реалну, реалистичку књижевност, нападали не на књижевност у опште, но на рђаву књижевност, на стихотворство, на песнике без талента и без интелигенције. Они су знали да праве разлику између народних песама, Његоша, Змаја и Ђуре Јакшића с једне стране, и Мите Поповића, Милана Кујунџића и Андреје Грујића с друге стране. И противници су им признали да је њихова негативна улога била корисна по развитак наше књижевности, да су очистили коров и спремили земљиште за нову, реалистичну књижевност. Светислав Вуловић, који није имао за нови правац симпатија и био његов политички противник, на завршетку своје студије о Бранку Радичевићу говори о Светозару Марковићу и о његову утицају на српску књижевност. Марковић, вели он, имао је и сувише поуздања у себе али мало стручног знања за књижевну критику, но то је био човек великог срца и необичног одушевљења, био је „нарављу и срцем прави песник, који би, да беше још одарен и песничком речју, створио јамачно нову школу песника српских“. „И ако Марковић не износи правог узрока појаву о ком говори, и не уме да покаже ни правог пута сувременим песницима; — ипак се разложно није имало и није могло готово ништа рећи противу његових љутих прекора и његове строге осуде.