Pisci i knjige VIII

136. ПИСЦИ И КЊИГЕ

кротством науке“ како нетачно вели Бринетијер. Један од највећих и најстаријих представника позитивизма, Зола, само што не јеца када о томе говори. Окренуо се други лист. Модерни човек осетио је празнину у души својој, осетио је толико необјашњивих ствари у природи, познао сав јад и таштину хваљене цивилизације, и место аристократске усамљености и презирања људи, осетио се спојен с људима, спојен патњама, спојен жељом за бољим животом. Ту душевну потребу вадовољио је енглески роман, нарочато Елиот, руска књижевност, Достојевски и Толстој. Најзад, и Запад је добио своје апостоле религије људскога страдања.

Нео-идеалчсти нам тврде да њихов идеал није више онако магловит, неоснован, као што је некада био. Са еволуцијом стварности ишла је и еволуција идеала. Идеал данас није у земљи ружачастих снова. „Он напред корача подигнуте главе к небу на коме зора почиње белети, али ноге су му на земљи по којој је човечанство осуђено да иде, он хоће, једном речју, да за полазну тачку и за вођу има дата која му је дала дубоко проучена стварност, али, самим тим штс је хоће, он ствара нову стварност (Ренар).

Да ли је баш све тако, на шта Бе све то взићи, то су питања која време решава. Два су решења највероватнија: или цео покрет води подмлађивању Хришћанства и еванђелизму, како схвата интелигентни данашњи папа па ин Толстој, или су то промене у моралним погледима које прате промене „у друштвеним односима, клијање клица новог, мо"_ралног морала... Мени изгледа ово последње ве_роватније. а ава с зиј