Pisci i knjige VIII

МАРКО ЦАР 137

Ж % ж ;

При оцени првога кола, замерено је Г. Цару што његове симпатије немају системе, што ми нисмо у стању да видимо које писце он нарочито воли, што у оних којима је поклонио своје симпатије нема потребног јединства ни у правцима, ни у погледима на свет, ни у облику излагања мисли, ни у темпераменту њихову, најзад. У првом колу: Хајне и Де Мисе, Тени Бајрон, Његош и Готије; овде Кастелар и Дима син, Војислав и Матавуљ |

Када човек, ма и површно, пропрати развој наше не само старије но и новије књижевности, мора да опази једну ствар која јако пада у очи: мало оригиналности, мало свога. Код нас се сматра да више вреди „написати“ књигу, опљачкати каквог јадног странца који је десетак година провео радећи, док српски ђеније произведе то исто за неколико месеци, и у најбољем случају стави великодушно: „по разним изворима,“ него лепо превести какво ваљано дело, или дати две стране својих опажања, својих мисли. Та је болест општа, и што је најгоре, не пате од ње почетници, млади ловци за такозваном „славом“, него и познати писци, који уживају добар глас. Такав је случај га Г. Царом. И баш зато што је Г. Цар један од бољих писаца наших, ствар коју ћу ниже изнети не сме се пропустити.

Пре свега, нашто то писање оригиналних студија о туђим писцимаг И поред највеће воље, и поред добре спреме, са обала Јадранскога Мора један човек није у стању да оцеви и Кастелара и Тена, и Хајнеа и Кардучка, и Бајрона. То је пет језика, пет књижевности, готово пет цивилизација!