Pisci i knjige VIII

50 ПИСЦИ И КЊИГЕ

начину писања, ова књига не спада у књижевност, да г. Савић нема стила, и не зна да пише. још најмучнија су за читање она места где му се прохте да буде дубок, када хоће да „философира“, како се то код нас каже. Читајући таква места (почетак саме књиге на пример), ви имате исти утисак који када слушате статиста који подражава великог глумца или певача који хоће да отпева тон који му гласовни органи не допуштају да отпева. Г. Савић нема живости у духу, нема осећања лепога стила, читао је без сумње махом круте немачке писце и зато му је стил утегнут, без израза, без јачине, стил обичног посетиоца новосадске „Камиле“. Додајте томе још и традиционалну аљкавост српску. Види се из горе наведеног места како г. Доктор пише када прича; када хоће да је лиричан, он то чини у „китњастом“, хладном и досадном ставу посмртних говора:

У разговору предусретљив и благ, у јавном положају услужан и без личних користи, у друштву искрен, расположе и пун шале, у породичном животу примеран и као син и као муж, у борби за народна права одважан, и до

крајности издржљив, при јавним састанцима китњаст и скроз смишљен говорник, на перу јунак као што је мало њих. (177.)

Шекспир је за њега „големи Енглез“, неколико пута помиње се „фраза и бомбасш“, има и: бламирати се, виц романа, „излуфтирати се“ (до душе, нема и пасирати.) Нађе се и по која крајње вулгарна реч: подли гадови, сорта, ђутуре, и опростите ми, ви који нисте читали ову књигу идеални ђор!...

Господе боже: идеални ђор !..

Наш господин Доктор Савић за Јашу Игњато-