Pisci i knjige VIII

МИЛАН САВИЋ 151

вића (чији инстиктивни реалистички таленат не схвае та, и за тс га довољно не цени) каже ово: „Али је њему свака стега била незгодна, премда је мно20 говорио о правилима естетике. Он је заиста мало и чишао, на жалост понајрадије своја рођена дела. Из ших се пзк није могао ничем добром научиши.“ (Стр. 90.) Мени су се ове речи с позајмљеном духовитошћу учиниле толико згодне као карактеристика г. Савића, да сам их хтео ставити · на челу овог реферата. Но то нисам учинио јер бих био неправичан, нешто мало неправичан... Има један посао који би са коришћу — разуме се општом — могао радити уважени новосадски естетичар. Нови Сад је тако дуго био средиште књижевног живота нашег, а г. Савићђу, више него икоме, приступачна је драгоцена библиотека и архива Матичина, и он би учинио тако лепу услугу познијим књижевним историцима прибирањем биографске и библиографске грађе. Ако нам мајка природа није дала да дижемо зграде, није нам ускратила да носимо цигље и правимо малтер.

На завршетку, нека је три пута проклет онај који је завео награду по штампаном табаку! Због тога смо преплављени разним секретарским историјама о куповању кућа и јапије за кућу, због тога нама је господин Мица Савић казао да је Стеван Стевановић имао сестру Марију, а ова кћер Јулку, због тога знамо од каквог је мрамора надгробни споменик који је подигао Живко Суботић својој жени, реченој Јулци....