Pisci i knjige VIII

158 ПИСЦИ И КЊИГЕ

„— Не то, што си наумио... немој туђег! јекну Јагода и зарида.

„Одскочи Радушко као у чуду, и, као да се буди из тешка сна, прошапута мукло:'

„— А благо (стока), а 2

„— Продаћемо га.

„— Прћију зар твоју!

„— Даће Бог и бољу, — вели она.

„Погледа је Радушко, очи му се наводњеше и узе се заносити. Дође му сестра у тај мах као озарена небеском светлошћу...“

Да ли је потребно и да вам помињем колико има сличности између ове сцене и оне познате у Први пуш с оцем на јушрење, када Митар хоће да се убије, а жена му избија пиштољ из рукег То квари! Ви сте већ изгубили илузију да је то све истина, више не видите личкога сељака Радушка него копију шабачкога трговца Митра, и — писац. губи ! 5

Ну има и несрећнијих трагова књижевне несварености. У Брезовој Пољани растанак је двоје младих, који се морају растати. И да чујете како говори ова сеоска девојка, која је век провела у грубом и затупљујућем раду, и која по свој прилици и не зна читати:

„— Па што онда тако говориш2'!... Или се ти можда и шалиш, 'оћеш да ме мучиш, 'оћеш да видиш, јесам ли душевна, да ли осјећам 2 Осјећам Стојане, осјећам, то само Бог види и да знадеш, како бије срце у мени. Вјеруј, бије само за те, за Бога и за те! Не остављај ме, Стојане, кад ти ништа не скривих, кад сам чиста ка' од мајке рођена. Не остављај ме сироту, кад сам само твоја. Ићи