Pisci i knjige VIII

МИЛАН БУДИСАВЉЕВИЋ 159

Ћу с тобом, ако ћеш про свијета и никад се покајати нећу. Нећу ни као моје друге рећи: „Па бриге ме, неће он, али ће ме други,“ — нећу то ја, ни дај Бог! — ни помислити нећу, само ме ти не остави, не убијај ме!...“

И пошто је свршила ту реторску тираду, и пошто сте ви одавна у мислима оставили Брегову Пољану, пластове и навиљке, по којима скачу дугачки зелени скакавци, пошто сте, такође у мислима, засели у паркет каквога позоришта и при електричној светлости у загушљивом и врелом ваздуху, гледате неки рђав немачки комад, наша ргесјецзе Личеанка продужава:

„— Да сам дијете, мајка би ме носала, косу ми гладила и љубила, отац би ме на колену љуљао, опанчиће ми привезивао, а ја бих била сретна, не бих плакала,... а оваког Мајко моја! (плаче).“

У Ноћи има сцена где муж, сељак, овако вели својој жени, на коју сумња:

„“— Факуни се да си била моја... разуми добро!,.. да си била, и да си и сада моја и да ћеш бити мати мога чеда, — ти ме разумијеш!“

То је као у петом сину Ошела: месец се приближио више него обично земљи, и чини људе лудима!

Није потребно поменути све велике мајсторе, који тако што не би написали; свакодневно искуство, најобичнији здрав разум довољан је. Сумњам да ико говори у дугим, реторским, синтетичним реченицама, и најкњижевнији човек неће употребљавати фразе у обичном говору; тако раде људи рђава укуса још само у мелодрамама или на го"ворници. То су Делобели, трули од литературе, ко-

“