Pisma iz Nemačke / Ljubomir P. Nenadović

ХХХ 5 ПАВЛЕ ПОПОВИЋ

Бан ставља у уста Његошу, не личи нимало н2 овога. А каква је, међутим, код Ненадовића, прва.

конверсација са егошем, па она горостасна с енглеским лордом, па са димитријем стражмештром (цело је место патетично), па сто других речи и примедаба овог великог човека! За извесне речи, врло либералне за једног владаоца и владику, посумњало се да ли их је Његош могао рећи; ја не знам да ли је сумња оправдана. ја пре верујем да је све тачно како је Ненадовић забележио; наравно, он се није служио стенографијом при бележењу, него писао по утиску и памћењу. На шта Ненадовић може бити једино није пазио, то је на диалекат

црногорски. За царство небеско Његош није могао:

рећи да га је Христос „пре две хиљаде година наговестио“.

Наравно, Ненадовић није Његошу баш оно исто што је Екерман Гетеу. Екерман је био код Гетеа седам осам година; он га је обожавао и знао сва његова дела на памет; он га је о свему питао и желео да о сваком предмету чује његово мишљење; он је одиста имао „способност за обожавање“ и оно „благородно осећање своје мисије“, о којима Сент-Бев говори: код Ненадовића, видели смо како је од свега тога мало било. (Он је био сувише млад и лак за такву мисију; код њега је све било- ветар, сан, занетост на другу страну. Тако је он пропустио да запише Његошеву конверсацију на соареу код Ротшилда, за коју је сам рекао да је ту Његош „говорио онако као што је у Горском Вијенцу говорио“. Пропустио и да га пита шта мисли о Бранку, Милутиновићу, Мушицком, Вуку. Неопростиво је што није био боље познат с Његошевом поезијом да о њој с њим разговара. Ненадовић је имао обичај да сваког песника чита баш у оном месту где је овај живео, стварао, умро. У Вевеју чита Нову Хелопзу Русоа; у Кларансу, Ча/лда Харолда Бајро– нова“); у Шиљону, и то баш у тамници Бониваровој,

») „На другом месту у својим стиховима назива Бајрон обале овог (женевског) језера местом рођења бесмртне љу—

У ЗЕИрЕи ен рљиа