Plava gospođa

20 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

често осмехивао некако лажно само мишићима и кожом и тада би му се по образима правиле дугачке боре као у старих, мршавих глумаца и лакрдијаша. Био је блед и лице му је било мало сувише узано и дугачко. Црте су му биле правилне, нос мало орловски, имао је чак нечега класичнога у челу и обрвама, па ипак није био леп, јер није изгледао добар. Њој као да је највише било жао Олгиних очију. Она је хтела да и он има такве чудне, пуне душе и пуне питања очи и понекад се мало за последњих неколико дана заносила мислима о младићу који много личи на њену Олгу, бојала се чак помало да га не заволи и смејала се одмах затим својој бојажљивости.

Његове су очи биле доста лепе, бледо плаве и мирне као море тога дана, а понекад су изгледале сиве и хладне као челик и стење код мора. Огромна је разлика била између његових очију и њених пако су обоје биле плаве. Њене крупне влажне, као росно цвеће, примале су и задржавале слике и отиске као да их огледају: у њином треперавом загаситом сјају као у дубоког мора хватала се као у мрежу и нијала радост и преносила на онога кога она погледа; или је туга и суморност била из њих као гласи из љубавне песме. Њене су очи говориле искрено, топло, нежно, понекад страсно. Она је знала да очима не уме слагати и кад је хтела што сакрити она их је заклањала трепавицама.

Његове су очи гледале увек право и ћутале су; оне су само хтеле да узму, ништа да даду. Мирно ведре, или сиво хладне, оне би се само за тренут узмутиле кад приме нов утисак који се њему свиђа. Изгледало је да све лепо пада одмах на дио његове душе као тешки предмети у море и да се пучина опет одмах склапа и мирно чува благо које не да никоме. Није се нимало снебивао да покаже своје презирање кад би наишао на људску глупост које је много у свету. Тада би му очи затрептале неким