Plava gospođa

ПЛАВА ГОСПОЂА. 81

— Ти се вараш, Олга, ти нама не сметаш. Ти си тако добра, ти си тако способна да схватиш. Кад си ти са нама, имамо једну лепоту више,

Има ствари које изазивају бол иако су речене у најбољој намери. »Ти нама не сметаш« понови она у мислима и горко се осмехну. Чудно: њен брат и њена пријатељица који се доскора нису познавали уверавају је да им она не смета.

— Ви се варате — рече она озбиљно — ја вам сметам утолико што би се предамном снебивали. Можда вама и не бих сметала, али Миши зацело. Напослетку то је сасвим разумљиво. Ви треба да сте ми захвални и да примите тако, јер тако треба да буде. Неко трећи смета да се каже све најлешше некоме ко је први, једини. Вас, госпођо, гризе савест, јер сте добри; ви мислите да је мени досадно и тешко. Зато ви мене зовете, а не што вам не сметам. Уосталом и кад ја вама не бих сметала, мени самој не би било угодно; ја се снебивам.

Зора ју је гледала очима које су признавале да је тако и које су волеле сад Олгу као његову сестру. Олга се осмехну и настави:

— Ја ћу крај мора увек бити задовољна и сама. Што мене боли то су ваши обзири и зато вас молим да будете сасвим искрени и да ме з0вете само онда кад вам заиста треба и моје присуство. Јер макако да сам »млада« ја осетим кад ме зовете из пажње или из обзира према свету.

Зора је ухвати за обе руке и рече:

— Јесам ли ти и сад оно што и пре2

= Јесте. И још више сте ми.

Она стеже грчевито лепе Олгине руке.

— Буди ми блиска, разумеј ме, воли ме, ти си ми тако потребна и зови ме по имену.

— Хоћу — рече Олга срдачно.

— Кад смо сами, он ми каже ти. Говори ми и ти ти.

— Доцније, не могу одмах. Док се навикнем. Разумејте, Зоро. Сувише вас поштујем.