Plava gospođa

82 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

Она ју је гледала, испитујући, и поцрвене.

— Али ти си тужна. Зар се ти не радујеш што смо ми срећни, твој брат и јај — упита је, мазећи се,

Она је ћутала.

— Је ли2 |

(Она је погледа дубоко и тужно и рече тихо;

— А господин“

Господин, то је био Зорин муж. Ах, њен муж е био далеко као и њена савест. Она поче да говори ватрено:

— Зар ја немам права на мало среће7 Зар кад сам је једва једном нашла да је не узмем нарочито кад знам да ће опет одлетети7 Олга, ово је срећа и лепота, највиша лепота на свету. Зашто да је се одрекнем2 Ја не знам шта ће после бити, чак ме се и не тиче, само знам да нећу бити непоштена: ја ћу мужу казати да волим твога брата. Ти знаш колико ја њега поштујем и волим — као тебе. (Он је добар и уман човек. Он ће разумети, ми ћемо се посаветовати; ја ћу можда отићи од њега. Једаред смо баш говорили о томе шта би било кад бих се ја заљубила у другога.

: И она говораше дуго и понова задиви својом ватреношћу, честитошћу и умом то екзалтирано девојче које се подаде њеноме утицају.

После тога разговора неки се лед проби и настаде опет пролеће. Сликар је престао да се женира од Олте и шалио се са њом и био нежан као некада, пре одласка у далеки свет.

Дан растанка се приближавао. Зора је знала да он мора доћи и није протестовала, ни јадиковала. Њој се чинило да јој, иако он одлази, остаје безмерно богатство од њега. Она је научила да све поново проживи, а сада је јурила, летела из осећања у осећање и није никако остајала сама са собом, као да је грамзиво гомилала ризницу среће. Они су имали у одређени дан да стигну у своје место на свадбу своје сестре и сликар је имао одмах другог дана да отпутује у Париз.