Podgorac

26. новембар 1998.

СТодагорацш, 5

МОМЧИЛО-МОМА ПЕТРОВИЋ, ПУКОВНИК У ПЕНЗИЈИ

О СЕБИ, ОСЕЧИНИ И "КРУШИК-ПЛАСТИЦИ"

Поводом покретања и излажења локалног листа "Подгорац", предложено ми је да за први број напишем оно што сам ставио као наслов. Одазвао сам се том позиву и ово што пишем представља у најкраћим цртама опис мог животног пута, посебно повезаног са Осечином и "Крушик-Пластиком".

Са ове временске раздаљине, у свом, како се то каже, трећем добу, одмах желим да истакнем, животни путеви за мене су били

(вероватно и за многе друге) заиста непредвидиви и другачији од жеља. _

ЋАЧКИ ДАНИ

Пре свега, своје гимназијско школовање почео сам у Осечини, после основне школе у Доњем Црниљеву. Овде ја Милоје Милошевић имао неку врсту приватне гимназије у којој је спремао ђаке, по програму првог разреда, а они су после све предмете полагали у шабачкој или ваљевској гимназији. Већина је углавном успешно полагала, а после су настављали школовање. Ујна мог оца је тако предложила оцу да ме доведе да код ње станујем, а код Милоја да идем на учење. После тога сам положио све предмете из првог разреда у шабачкој гимназији и наставио даље, све до велике матуре.

Још као ђак у вишим разредима, од свих предмета, највише сам заволео хемију и физику и већ тада сам маштао да студирам ове предмете, а потом да се вратим у Шабац и у гимназији будем професор, јер је Шабац био град мог најлепшег доба - ђачког.

Међутим, као што рекох, жеље су једно, а стварни животни пут одвео ме је на сасвим другу страну. Дошао је рат и све оно што је са собом донео, па су и моје жеље да студирам хемију и физику постале неоствариве.

РАДНИ ВЕК

По завршетку рата моја бригада је смештена у Зајечару, па сам прве две послератне године провео у том граду, Нишу и Београду. Поново сам покушао да одем на жељене студије и на крају у Шабац, али Армија је имала своје кадровске планове са нама који смо имали завршену гимназију и средњу стручну школу. ИМ тако сам 1947. упућен, као стипендиста Армије, у Загреб на технолошки факултет, јер је то најближе хемији. Управо су се тада обнављале неке предратне и изграђивале нове фабрике војне индустрије и њима су били потребни инжењери свих струка. Армијско руководство хтело је, међутим, да за најважнија руководна 'еста постави инжењере - активна лица због сталности важне за производњу наоружања.

После завршетка студија у Заграбу почетком 1953, као дипломирани инжењер технологије и произведен у чин поручника, упућен сам на рад у тек подигнутој фабрици барута "Милан Благојевић" - Лучани, у којој сам провео скоро пола радног века. У тој фабрици био сам инжењер погона, управник, главни инжењер производње и пуних седам година технички директор. У току тих година рада, са места главног инжењера, на предлог директра и уз сагласност начелника управе војне индустрије, са одговарајућим знањем француског језика конкурисао сам за доделу стипендије француске владе за специјализацију из индустријске хемије. М тако 1963/64. године као њиховом стипендисти било ми је омогућено, не само усавршавање у струци, него и проширивање знања француског, јер сам предавања слушао на том језику.

Остатак до пензије провео сам у наменској производњи "Слобода"

Чачак у развоју, а затим као руководилац главне техничке контроле. У УКрушику" сам био на месту руководиоца програмског развоја, а у 60ој години живота пензионисан сам у чину пуковника.

ПОНОВО У ОСЕЧИНИ

Опет сасвим непредвиђено и неочекивано у току рада у УКрушику“, у присуству републичких руководилаца, од руководства УКрушика“, добио сам задатак да предложим програм, а потом припремим елаборат за фабрику за прераду пластичних маса у Осечини, прву фабрику "Крушика" изван Ваљева. У октобру 1975. положен је камен темељац на ливади, где је до тада била сточна пијаца. У почетку су у елаборату обухваћена два програма: израда различите амбалаже за воће, пиво и киселу воду и техничких делова од најважнијих термопласта, а затим израда пластичних канализационих цеви пречника 4003000 мм, касније од 300-3000 мм са 112 запослених.

У деценији од 1980. до 1990. фабрика је стално проширивала свој програм тако да су уведена још три, а паралелно са њеним растом повећавао се и број запослених. Може се рећи да се са њеним растом повећавао и број запослених. Те године су биле златно доба "КрушикПластике". >

Својим програмом цеви, резервоара и других згпарата од пластичних маса, фабрика је постала позната од Триглава до Ђевђелије, затим на Западу - у Италији, Аустрији и Немачкој. Са наменским програмом постала је цењен и стални кооперант главних носилаца у производњи наоружања.

Распад СФРЈ и касније санкције зауставиле су овај захуктали развој, настао је период преживљавања.

После санкција "Крушик-Пластика' поново тражи себе на суженом тржишту , а затим и ширем повезивању са фирмама на Западу. Фабрици је данас потребно како проширење програма, с обзиром на број запослених, тако и замена и модернизација застареле опреме.

НЕРАСКИДИВЕ ВЕЗЕ

МИ тако некадашње сељаче из Галовића учећи први разред приватно у Осечини, ни тада, ни икада касније, није ни сањало да ће једног дана доћи да ради на изградњи фабрике.

Желим да истакнем да све ово што сам изнео о фабрици, не би ишло ни лако ни брзо да на њеном челу од почетка до данас није био у то време млад, предузимљив и пун радне енергије директор који је стално доводио младе стручњаке из овог краја. Захваљујући сарадњи са њим и његовим првим сарадницима, од тада до данас остао сам у фабрици на месту стручног сарадника.

Управо то, а и жеља да фабрика у највећој могућој мери крене брзо у развој и поврати оно што је из напред наведених разлога изгубила, даје ми снаге и додатну енергију да и у овако поодмаклим годинама учиним све што могу.Утолко више што се то ради о нашем крају. И тако непрекидно радећи у изградњи фабрике и у њеном развоју, нераздвојно сам постао везан за њу, за Осечину. Желео бих да је видим бар у приближно некадашњем сјају и да кад се каже Осечина онда то значи "Крушик-Пластика“ и "Подгорка", окоснице развоја ове Општине. Затим, кад и мени, као и свим другима дође крај, да спокојно почивам испод свог Влашића, где сам провео један део детињства и безбрижне босоноге чобанске дане.

–.сесессос«евосесевов«•вовессеовевсвовосоввовесессвовововсовесовсоссососсссоввоссвесесовеосовсововововосвсосовсовсовњеоовсововоововесвсовевовововсоовсвњовео

Оосасл Бекова химанљса РА

НАСЛЕДНИЦИ СОЛУНАЦА ГОВОРЕ СЕЋАЊЕ УВА СЉАЗ

Данас, кад обележавамо осамдесету годишњицу пробоја

Ваљевског Петог пука (код мајора Мађаревића) ступа 1. јануара 1914

Солунског фронта, прилика је да се подсетимо оних којих више нема, а чије се заслуге не би смеле заборавити.

Вихор Првог светског рата понео је многе житеље нашег краја. Са тог пута пуно њих се није вратило, а њихова имена,знана и незнана, забележена су на Зејтинлику, острву Виду и многим другим историјским местима, пред којима се данас одаје почаст.

Неколицина се вратила кући са највећим орденом тога временаКарађорђевом звездом.

Један од њих је и Цветко Бојанић из Белотића, који данас није међу нама, али зато о њему

говори његов рођак-синовац Марко Бојанић (рођен – 1927. године), чији је отац (брат Цветков), Живко, такође, био

учесник Првог светског рата.

По речима Марка, који се још увек добро сећа стричевих прича из тог не баш лепог периода живота, Цветко је рођен 1892. године. У војску, у – редове

г. Рат га је затекао у војсци, са чином каплара.

Карађорђеву звезду зарадио је већ у првој години рата, у ратним операцијама које су се одиграле после битке на Мачковом камену или Сувобору (саговорник није сигуран). Тада је са још двојицом колега у акцији извиђања наишавши на аустроугарски батаљон, одреаговао као да је читав пук за његовим леђима и храбро кренуо у окршај, при чему је већи део аустријског батаљона заробљен, а један део погубљен.

Њих тројица су већ 1915 одликовани Карађорђевом звездом.

Прошавши голготу Албаније Цветко је више пута имао сусрет са рођеним братом Живком, који је 1915. године мобилисан у Моравску дивизију.

За време рата Цветко је рањаван и два гелера у грудима носио је до смрти. Као Солунац вратио се 1917. године, боравио месец дана кући и потом је поново мобилисан ради сузбијања

ЗУ У ВЕЗЉАЛА

побуне Арнаута на Косову, где је са комшијом Радојицом Ранковићем, боравио још две године у борби.

Мако је указом Краља Петра носиоцима Карађорђеве звезде била предвиђена и новчана надокнада, Цветко је тек 1938. године добио првих 200 динара награде.

Карађорђеву звезду његова унука Роса поклонила је музеју у Белој Цркви. Крађом у овом музеју осамдесетих година, овој звезди, као и многим другим експонатима изгубио се траг. Цветко Бојанић умро је 9. јануара 1980. и сахрањен на породичном гробљу. Био је миран и повучен човек ...

Поред _ Цветка — Бојанића носиоци Карађорђеве звезде били су и Степан Вуковић-Реџо из Комирића и Лука Стевић из Мојковића, кога је лично одликовао краљ Петар. Овом приликом желимо да одамо пошту свима чије се заслуге морају сачувати од заборава, иако су њихове звезде давно изгубљене.

КУЛА НА СЕВЕРНОМ ДЕЛУ

с.р. | (цртеж: Олга Ивановић)

сососсесосовеовсоссоссососеоосссососссвеосссссовессесесовесвсесесосвосоосссе