Podgorac
10
ЛПодсораци,
СТЕФАН ДУШАН
(одредба из Законика) Ниедина свадба да се не учини без вјенчаниа зко ли се учини без благоековенија и упрашенија церкве
такви да се разлуче духовном закоње.
У нашој историји Стефан Душан је више познат као освајач, а мало се зна о његовој законодавној делатности. Душан је доста радио на уређивању унутрашњих прилика у земљи тим више што је држава била удвостручена. Србија је била вишенационална држава (Срби, Грци, Албанци, Латини, Власи, Бугари и Саси).
Да би регулисао заједнички живот етничких група, донете су законске одредбе написане на различите начине, и често су то (биле манастирске исправе којима се регулишу питања из свакодневног живота. Душанов законик је рађен на основу обичајног права, црквеног законодавства и многих одредаба византијског права. Законик има 201 члан, први део од 135 чланова донет је 1349. у Скопљу а допуњен је 1354. са још 66 чланова. Законодавац регулише најважнија питања у земљи проблематичније природе и то на задовољавајући начин.
Прву велику целину у Законику чине првих 38 чланова, а односе се на Српску пркву, где се истиче православље, а с кажњавају "јеретици". Црква је имала
Са а а ја
- ЗАЋОНОДАВАЦ
приоритет у друштву, али и задатак да брани сиромашне. Црквено право у првих 38 чланова слабо је заступљено јер је далеко израженије у Номоканону Светога Саве иу Синтагми Матије Властара (Солунског монаха). Синтагма М. Властара супротставља се интересима српске државе и
Српске цркве, јер јој не признаје самосталност аутокефалност. Другу целину сачињавају чланови законика од 39. до 62, којима се утврђују права и обавезе властеле, која има већа права од — осталог становништва, али уз обавезу учешћа у рату и жртвовање за владара и државу.
Зависном становништву није придаван неки значај, о њему се говори на више места нарочито судском поступку кажњавања лопова. У Законику _ значајно — место заузима начело законитости. Закон се морао поштовати и био је изнад воље владара цара. Одредбе Душановог законика биле су присутне код српског народа у средњем веку па с су захваљујући томе сачувани многи рукописи. Српска држава је постала правна држава са стицањем самосталности Српске цркве,
заправо коришћењем Номоканона Св. Саве, а у Душаново доба начело
законитости уздигнуто је на највиши ниво. Судило се по Рправди“, по закону а никада се није судило по страху од цара.
Злаја ВЕЛИМИРОВИЋ
Ут И 53 И ИУ 20414
29. април 1999.
Фељтон ЛОПАТАЊ - други део (Живан Ј. ГРУЈИЧИЋ)
Лопатањ је старо село и још старије насеље, што је сачувано у предањима сељана. Старо насеље је било око виса Оскоруша на којем је сеоска школа. Ту су биле најстарије породице које су се касније деобом или због тескобе иселиле у друге делове села или заувек отишле у друге крајеве. Насеље је било око Поповог точка, извора под Оскорушом, где је било збијено, а ксније се растурило. У селу има потомака старих породица које су се два или три пута премештале на јужну или северну страну док нису дошле на данашње место. Најстарије породице у селу су данашњи Мирићи који су ту дошли пре почетка ХУН века из подринскиг херцеговачких крајева. Мирићи и Ћосићи су род и пр 200 година били су у 3 куће и насељени на Оскоруши, па се померили под Виловицу, а одатле отишли под Кокораву ну Мазу. Са Ћосићима су у сродству: Лукићи, Јовићи, Бојичићи, Вилотићи и Дамњановићи; Њих је 22 куће, што са 13 кућа Мирића чини 35 кућа и сви славе Ђурђиц.
Јанчићи су досељени у другој половини ХУП века из околине Митровице у Старој Србији, где су се исто тако звали. Има их 15 кућа и славе св. Јавана.
Сандићи су прозвани по некој баби Санди која их је доселила у Лопатањ из истог краја одакле су дошли и Јанчићи. Сандићи су од два бабина сина и потомци једног од њих су дуго времена поповали у овом селу, а зову се: Поповићи, Андрићи, Стаменићи, Софронићи, Обрадовићи,-Радивојевићи. Насељени су први пут на Оскоруши, па као највиђенији потисли све стерије породице и остали сами до дана данашњег. Њих има 16 кућа и славе св. Јована. _
После Сандића доселили су се данашњи Мажани, Бобићи и Живановићи из околине: Никшића у Прној Гори. Досељене су 2 породице и насељене у Сандићима, одакле су се после повукле. неки уз Брикосу, неки уз Јанчиће, а неки у мазу. У Јанчићима су Живановићи; у Бобићима су Миловановићи, павловићи, Илићи, Мијаиловићи, Пантелићи и Чкојићи, у Мази: Борђићи, Маринковићи, Томићи ни Даничићи. Сви су досељени под презименом Бобићи, које и данас носе понеки одсељеници из села, иначе то име је остало као џематско име. Бобића има 37 кућа и славе Ђурђиц. ,.
Лештаре су се доселиле из села Лештанског у округу ужичком тде су раније досељени из Горажда у Херцеговини. Лештара данас нема много у селу јер их се много временом иселило, доста их је замрло и данас их је 4 куће и славе Бурђиц.
У ошштој сеоби у почетку ХУШ века досељени су Живановићи, из Будимља у Старом Влаху, у Горњи Лопатањ н населили се на месту где су и данас: њих је под два презимена 7 кућа и славе св. Ђурђа. Одмах иза Живановића доселио се у ово село неки Тадија и населио се поред њих до Царине н Драгодола. Тадија се доселио из Осата у Босни, где се раније доселио из Мораче од исте породице од које су Бражћани у Оглађеновцу. Гадијини потомци зову се Тадићи и има их 13 кућа и славе св. Алимпија.
Бирчани су досељени из Бирча у Босни. Бирчана је више породица и сродни су са Бирчанима у Ваљеву н Суводању. Бирчани се зову: Васиљевићи, Анђелићи, Гавриловићи, Николићи, Тодорићи; њих је 19 кућа и славе св. Ђурђа.
Пред Кочину Крајину сишли су Симанићи у Ћосићима из суседног села Гуњака. Њих је 5 кућа, славе Ђурђиц. Тада се одселио и предак Анџаковића из суседног села Врагочанице, доселивши се у Живановиће у Г, Лопатњу жени у кућу, од кога су 3 куће, славе св. Николу. У исто време прешао је жени у кућу и предак данашњих Бојића, из суседног села Драгијевице. Од њега су 7 кућа у Мази, славе св. Николу.
После Кочине Крајине прешло је у Мазу из суседног села Драгодола у Азбуковици неколико породица и населило брдо Брус: њих је 18 кућа, славе св. Ђурђиц н сви се зову Брушани. Предак Мирковића доселио се као слуга из Рујевца и призетио се у Ђорђиће у Мази. Од њега данас има 6 кућа, славе св. Ђурђа. Предак Милинковића дошао је из Цветуље у Рађевини као слуга, у Живановиће у Г. Лопатњу и тамо се оженио и окућио. Од њега је 5 кућа и славе св. Јована. 5
Каснији досељеници су Ђермановићи, чији се предак призетио у Бобиће, а доселио се из Царине од истоимене породице. Има их 3 куће, славе Ђурђиц. Дед неког Грујића се призетио у Бојиће у Мазу, а доселио се из Царине. Од њега има 2 куће и славе св. Ђурђа. Две куће Лештарића су од Арсеновића у Остружњу, чији се неки предак доселио у ово село и призетно у Лештаре, примио њихово презиме, а задржао славу. Њих је 2 куће и славе св. Арханђела. Протићи су из Азбуковице. обе свештеничке породице, досељене на имање Поповића на Оскоруши, славе св. Јована.
Мештани села се највише баве земљорадњом и сточарством, у последње време преовладава бављење воћарством. Лопатањци су склони да изучавају занате и трговину и тиме се баве у великој мери. Због велике неожењености и тешког саобраћаја у то време, много породица се иселило у ваљевску Тамнаву, Јадар и околину Шапца.