Podgorac
||2:
СТофсвраи,
И а треш поета
29. април 1999.
Отргнуто од заборава
Село Осечина је старо насеље, а међу најстарије породице у селу убрајају се Бабићи, за које проф. Љубомир Павловић пише да су досељени (неколико сродних породица) из околине Невесиња у Херцеговини. У те сродничке породице убрајају се н Крстићи.
Стари Владимир Крстић оженио се
Анђелијом Прокић, домаћицом из тог села. Они су имали доста деце. Џет њихових с" синова учествовало је у
ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. Један од њих погинуо је за време Другог балканског рата са Бугарима на Брегалници 1913. године. Кад су пошли у рат свакоме од њих отац је дао три динара трошка, а за себе је задржао само један динар. Потом је синовима пожелео срећан пут и успешну борбу, поручивши им да се чувају, али и храбро и упорно бране своју домовину. Не само да су синови послушали, већ су се и истицали па су двојица међу њима постали носиоци нашег тада највишег ратног одличја-Карађорђеве звевде са мачевима.
РАФАИЛО
Старији од њих, Рафаило Крстић, рођен је 1885. године и до одласка на одслужење војног рока живео је у месту рођења и бавио се пољопривредом. Војску је служио 1907. и 1908. године у 1. чети !. батаљона 5. пешадијског пука у Ваљеву. Као вредан и савестан војник унапређен је у чин резервног наредника.
У ратовима од 1912. до 1918. године углавном је ратовао као припадник 1. чете 3. батаљона 5. петшадијдког пука Дринске дивизије. За време Другог балканског рата
нарочито се истакао не само својом храброшћу, већ иницијативом и присебношћу. Као вођа једне наше
патроле у жестоком обрачуну са Бугарима заробио је једну њихову батерију. И у Првом светском рату био је доста
запажен, као вешт, самоиницијативан и проницљив човек у _компликованим ситуацијама. Сваку наредбу _ својих
претпостављених извршавао је у целости без поговора, тачно и на време. Због тога је био изузетно цењен и поштован не само од претпостављених старешина већ и од других ратних другова.
Једног дана са групом од још 17 војника нашао се пред једним железничким тунелом. Без ичијег захтева наредио је да се на супротној страни подигну мање барикаде и иза њих поставе три митраљеза и тако сачека колона од око 150 Бугара. У окршају који је потом уследио многи су погинули, а други су заробљени. Од бугарских заробљеника добијени су бројни драгоцени подаци о правцима кретања и намерама њихове војске, што је било од изузетног значаја.
Приликом пробоја Солунског фронта, у више борби против Бугара, показивао је велику храброст и сналажљивост. Гако се
УРА ТА (РОМ 084 МАРА ОР раја 85 Це
једног дана са још седам војника привукао до самих противничких ровова. Убапујући у њих бомбе, не само да им је нанео велике жртве, већ и изазвао праву панику. За тај подвиг одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Међутим, то и није једино одликовање које је овај стари ратник имао. Знамо да је имао по једну златну и једну сребрну медаљу за храброст, руски орден Светог Ђорђа 4. степена, Албанску споменицу и све три споменице за учешће у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године.
Познато је да је чак три пута рањаван, али ни то га није могло избацити из првог борбеног строја и одвојити од својих ратних другова. Први пут био је рањен на Костајнику код Крупња 24. октобра 1914. године, други пут приликом заузимања Битоља 7. новембра 1916. године и трећи пут на Добром Пољу,
фронту, 22. априла 1917. године. Са својим
водом заробљен у Лучици код Пожаревца 1915. године, али су успели да се ослободе.
После завршетка Првог светског рата Рафаило Рафа Крстић углавном је живео у варошици Осечини ин радно као ошштински књиговођа. Био је ожењен Станом од Ивановића из Осртужња код Осечине, али нису имали деце. Поселдње године живота провео је у Ваљеву, уз брижну помоћ синовице Госпаве Гачић и њене породице. Умро је у Ваљеву 17. фебруара 1972. године, а сахрањен је у месту рођења.
био је
КРСТИВОЈЕ
Најмлађи од браће Крстића био је Крстивоје. Рођен је 28. јула 1893. године. И он је по завршетку основне школе остао у селу да се бави традиционалним
на Солунском;
МАЈ
занимањем предака. Пшто су приходи од пољопривреде били мали за издржавање ове бројне породице. !. априла 1911. године ступио је Пешадијску подофицирску школу па је у њој остао све до мобилизације за Први балкански рат. Као поднаредник у 5. пешадијском пуку активно је учествовао у том рату све до 12. октобра 1913. године. Након тога унапређен је у чин наредника и ратовао у српско-бугарском рату. После тога, шест месеци провео је на дужности писара у Ваљевском војном округу.
У Првом светском рату Крстивоје обављао више различитих, али одговорних дужности. Најпре је био наредник-водник 4. чете 4. батаљона 5. пешадијског пука Дринске дивизије 2. Пошто је унапређен у чин пешадијског официра и постао потпоручник, ратовао је и даље као водник исте јединици, али је више пута замењивао одсутног командира чете. Од 18. марта 1917. године до 1. јануара 1918. године био је водник и ађутант 3. батаљона Допунске команде. Потом је до 15. јануара радио у Ађутантском одељењу Врховне онда до демобилизације на служби у Шибеничком војном округу.
На положају Кајмакчалан. 15. септембра 1916. године тешко је рањен у десни кук и убоден ножем у стомак. ол чега је имао трајне последице. Међутим. ни тада се није предавао, већ је голорук хватао противнички бајонет, настојећи да се заврши па му је и длан био прободен. За тај подвиг још у Солунској болници био је одликован официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима 4. степена, од стране високог официра. Нешто касније објављен је указ о том одликовању у коме пише да је одликован за заслуге стечене у рату 1916. и 1917. године и да је у то време био водник 2. чете 4. батаљона Допунске команде у Водени.
Након завршетка Првог светског рата наставио службу у српској а потом и у
својих
=
позива.
команде, а
једног
југословенској восци. У времену од 1. априла до 15. септембра 1927. године завршио је Нижи курс Пешадијске
официрске школе у Сарајеву. Потом је као активни официр обављао следеће дужности: деловођа гарнизонске управе у Струмици, срески официр у Београдском војном подручју. командир |. чете у неборачком батаљону Дунавске дивизијске области, на служби у управи Војне академије, ађутант и регрутни официр у Приштинском војном округу. командир 10. чете у 31. пешадијском пуку, архивар у Наставном центру Генералштаба, односно Војно-историјском "институту. Иако са мало школске али – вредан, одговоран и упоран, напредовао је до чина пешадијског потпуковника, који је добно 31. децембра 1936. године.
спреме,