Podgorac
12 СПТодеоран,
ЈАДАР
Колико сам те пута прегазио2 Колико пута с тобом говориог Колико пута твоју воду пио Колико сам риба уловио
Међу врбама твојим волео сам бити. Од вршњака својих у њима се скрити Обалама сам много пролазио.
Више пута, јутром долазио.
Све је лепо у кориту твоме. Утунелу од врбових грана.
Све је топло и у срцу моме.
Кад са тобом дочекујем јутра рана.
Кад надођеш у пролеће од топљеног снега, Или усред лета од великих киша.
Ваљаш се кроз раван од брега до брега. Осећаш се јаким, тад си сила виша.
Онда има дана, у жаркоме лету, Кад ти сунце нађе Ахилову пету. Миран си и течеш као буба лења. Тад многи кажу: "Ах Јадар се мења!"
Ја те и тад волим,
Док си нејак и споро течеш.
Трчим из вира у вир и с тобом се молим и говорим сунцу: "Ах, што јако печеш!"
Зоран С. КРСМАНОВИЋ
О песнику:
; Зоран С. Красмановић, рођен је септембра | 1946. г. у Ваљеву. Његов завичај је Подгорина и. | Осечина. Мало је песника који су са толико много | | љубави, нежности, топлине и готово болне чежње ;
| певали о некој реци, као што Зоран пева о Јадру, 0
| реци свог детињства и младости.
По занимању је правник и ради у ГСЉу у | Београду. Ожењен је с Маријом и има троје деце, три |
| бисера: Софију, Данила и Јелену.
Б. МАРКОВИЋ
А ои ап ое аса ввавпевоввевовевачвовововоозввенич ево нео об орална
Поезија
8. јун 2000.
ИЗ ПЕСНИЧКОГ ОПУСА Милана Ивановића
ЂУРЂЕВДАНСКИ УРАНАК
У сваку њиву и сваки воћњак,
на дворишну капију, зграду и кућу, гранчицу-крст, хришћански знак. За берићет и добру бербу будућу.
Од памтивека на Ђурђев–дан, пре зоре, по неко млад крене из куће,
да од лескова прућа прави крстове
да буду готови за уранак, у свануће.
По веровању тако се штите:
Њиве и воћњаци од нечастивих.
Стока и људи од болештина и смрти.
Мени се увек чинило да када се крст пободе земља благо задрхти.
Па лета буду родна, без олује и града, стока плодна, товна и чила.
Кад сељак види берићет од рада захваљује се земљи и небесима
Рен = - – ----—- = = - + = + = +.
ТЕЛЕФОНСКИ ПОЗИВ
– Хало! Карту до Подгорине! Када више нико не цвокоће, тамо већ нема зиме,
журим да расиветам воће!
Не могу чекати читав век, мој делазак су најавили каћунак и кукурек.
Морам да олистам шуме, да покренем траве,
то се разуме.
зато ме славе.
Да расиветам цвеће.
' , ' 1 ' 1 1 1 1 ' 1 1 1 % ' 1 1 1 1 1 : % 1 1 ' , 1 ' 1 1 ' 1 ' 1 | ' На телефону је 1
1
,
1
Е ' ' ' ђ 1 ' , г ' « ' 1 ћ ' ћ ' ' ' ' ' : : ' ' ' ћ ' 1 ' ћ ' 1 ' ћ ' 1 1 ' 1
4
= === А АЕ Е ретј не он]е аје
ПОРУКА НА РАСТАНКУ
Праштам вам со и хлеб насушни,
крените с Богом још за дана.
Водите рачуна! Из шикара душманин вреба! Откуда толика пакост, како су тако бездушни7 Крените, децо, са тугом у срцу.
/Одавно нам пресахла пена на уснама/. Крените већ једном! Овде вам ништа не треба! Памтите наше село, славите нашу славу.
Ено гробља нам, хвала Вишњем, још читава. Живели бисте овде, можда, као и тамо,
али сиромашнији за образ, или краћи за главу. Ево на јадно српство и ала и врана.
Можда је то нечија ујдурма – шта ми то знамо2 Нас интересује спокој и мрва хлеба.
Чувајте успут децу, хладне су ноћи. Крените већ једном стопама Арсенија. Знам, нећемо сви тамо, где бисмо, доћи. И не можемо! Сели се Србија!
Велите: Ја где ћуг И куда у ову злокоб2 Крените ви без бриге за мене.
Живећу докле могу – самоћа ће ми бити гост. Ал' знајте; овима овде ја нисам роб.
И тешко оном ко у наш воћњак и наш бунар
непозван крене,
па макар после стрв на стрв
к кост на кост.