Podgorac

12 СПТодеоран,

ЈАДАР

Колико сам те пута прегазио2 Колико пута с тобом говориог Колико пута твоју воду пио Колико сам риба уловио

Међу врбама твојим волео сам бити. Од вршњака својих у њима се скрити Обалама сам много пролазио.

Више пута, јутром долазио.

Све је лепо у кориту твоме. Утунелу од врбових грана.

Све је топло и у срцу моме.

Кад са тобом дочекујем јутра рана.

Кад надођеш у пролеће од топљеног снега, Или усред лета од великих киша.

Ваљаш се кроз раван од брега до брега. Осећаш се јаким, тад си сила виша.

Онда има дана, у жаркоме лету, Кад ти сунце нађе Ахилову пету. Миран си и течеш као буба лења. Тад многи кажу: "Ах Јадар се мења!"

Ја те и тад волим,

Док си нејак и споро течеш.

Трчим из вира у вир и с тобом се молим и говорим сунцу: "Ах, што јако печеш!"

Зоран С. КРСМАНОВИЋ

О песнику:

; Зоран С. Красмановић, рођен је септембра | 1946. г. у Ваљеву. Његов завичај је Подгорина и. | Осечина. Мало је песника који су са толико много | | љубави, нежности, топлине и готово болне чежње ;

| певали о некој реци, као што Зоран пева о Јадру, 0

| реци свог детињства и младости.

По занимању је правник и ради у ГСЉу у | Београду. Ожењен је с Маријом и има троје деце, три |

| бисера: Софију, Данила и Јелену.

Б. МАРКОВИЋ

А ои ап ое аса ввавпевоввевовевачвовововоозввенич ево нео об орална

Поезија

8. јун 2000.

ИЗ ПЕСНИЧКОГ ОПУСА Милана Ивановића

ЂУРЂЕВДАНСКИ УРАНАК

У сваку њиву и сваки воћњак,

на дворишну капију, зграду и кућу, гранчицу-крст, хришћански знак. За берићет и добру бербу будућу.

Од памтивека на Ђурђев–дан, пре зоре, по неко млад крене из куће,

да од лескова прућа прави крстове

да буду готови за уранак, у свануће.

По веровању тако се штите:

Њиве и воћњаци од нечастивих.

Стока и људи од болештина и смрти.

Мени се увек чинило да када се крст пободе земља благо задрхти.

Па лета буду родна, без олује и града, стока плодна, товна и чила.

Кад сељак види берићет од рада захваљује се земљи и небесима

Рен = - – ----—- = = - + = + = +.

ТЕЛЕФОНСКИ ПОЗИВ

– Хало! Карту до Подгорине! Када више нико не цвокоће, тамо већ нема зиме,

журим да расиветам воће!

Не могу чекати читав век, мој делазак су најавили каћунак и кукурек.

Морам да олистам шуме, да покренем траве,

то се разуме.

зато ме славе.

Да расиветам цвеће.

' , ' 1 ' 1 1 1 1 ' 1 1 1 % ' 1 1 1 1 1 : % 1 1 ' , 1 ' 1 1 ' 1 ' 1 | ' На телефону је 1

1

,

1

Е ' ' ' ђ 1 ' , г ' « ' 1 ћ ' ћ ' ' ' ' ' : : ' ' ' ћ ' 1 ' ћ ' 1 ' ћ ' 1 1 ' 1

4

= === А АЕ Е ретј не он]е аје

ПОРУКА НА РАСТАНКУ

Праштам вам со и хлеб насушни,

крените с Богом још за дана.

Водите рачуна! Из шикара душманин вреба! Откуда толика пакост, како су тако бездушни7 Крените, децо, са тугом у срцу.

/Одавно нам пресахла пена на уснама/. Крените већ једном! Овде вам ништа не треба! Памтите наше село, славите нашу славу.

Ено гробља нам, хвала Вишњем, још читава. Живели бисте овде, можда, као и тамо,

али сиромашнији за образ, или краћи за главу. Ево на јадно српство и ала и врана.

Можда је то нечија ујдурма – шта ми то знамо2 Нас интересује спокој и мрва хлеба.

Чувајте успут децу, хладне су ноћи. Крените већ једном стопама Арсенија. Знам, нећемо сви тамо, где бисмо, доћи. И не можемо! Сели се Србија!

Велите: Ја где ћуг И куда у ову злокоб2 Крените ви без бриге за мене.

Живећу докле могу – самоћа ће ми бити гост. Ал' знајте; овима овде ја нисам роб.

И тешко оном ко у наш воћњак и наш бунар

непозван крене,

па макар после стрв на стрв

к кост на кост.