Podgorac

1 СПодгорацш,

Било је вече уочи Петровдана, пре четири године.Мој брат и ја смо били у селу код деде и бабе. Падао је мрак и требало је да идемо на пољану да палимо буздоване.

Отишли смо на пољану, а тамо су већ била сва деца из села. Лепо смо се проводили, а када су буздовани изгорели, сели смо око ватре и почели да причамо. Причали смо о свему, па и о страшним стварима као што су вампири. Неко је рекао да вампири ходају ноћу по гробљу и да устају из гробова тачно у поноћ. Тада сам се уплашио. Обузео ме је неки чудан страх који никада до тада нисам осетио. Требало је пођемо својим кућама, а мој брат ми је рекао:'Мораћеш да одеш сам кући јер ја хоћу да останем још мало." "Не желим да идем сам кући", рекао сам му, "Поготово сада, у пет до дванаест. "Какве то везе има2" "Па има везе, јеси ли чуо шта су малопре причали, вампири устају тачно у поноћ, а ја ћу тачно у поноћ поред гробља ако сада пођем

сло о рллић

НИСАМ МОГАО ДА ПОБЕДИМ СТРАХ

кући!" Уплашио сам се још више. Нисам могао да победим страх. Брат ми је рекао:"Шта ти је, знаш ли колико пута си прошао поред гробља и ништа ти се није десило, уосталом то о вампирима су само приче!" И он је почео мало да се нервира, али не због вампира него због мене. "Да, пролазио сам поред гробља, али не ноћу!" "Како ниси, па досад смо сваке године па лили буздоване на том гробљу!" "То је друго, били смо сви заједно!" Рекао сам то и почео ад плачем не би ли с брат смиловао

пошао са мно кући. Размишља сам у себи:"Зашто | не смем да пролаз им поред гробља2 Не знам ни сам. Сви ће мислити да сам

ОСЕТИЛА САМ ВЕЛ

Субота је. Седим у дворишту и посматрам аутомобиле који журно пролазе. Наједном скочих са столице. Према мени је ишла моја другарица Драгана. Била сам срећна. Нисам је видела неколико година. Дошла је из Немачке!

Потрчала сам ка њој. Једва сам чекала да је загрлим. Очи су ми биле испуњене неописивом срећом.

Драгана ме загрлила и тихо прошаптала: "Једва сам чекала да те видим!" Нашој радости није било краја.

Следећих дана се нисмо раздвајале једна од друге. Једва сам чекала да

осване јутро па да опет будемо зајед-

но. Ишле смо у шетњу, биле смо чести гости природе. Драгана ми је причала

ИКУ РАДОСТ

о Немачкој и њеном животу у њој. Учила ме да причам немачки језик. Смејала ми се јер нисам могла да запамтим ни једну реч.

Ближио се крај лета. Драгана ми је рекла да за неколико дана иде у Немачку. Знале смо да ћемо морати да се растанемо. Охрабривало нас је то што смо знале да ће наше другарство дуго трајати и да нећемо заборавити једна другу.

Дошао је дан нашег растанка. Била сам тужна. Кола су се упалила и Драгана је отишла. Дуго сам јој махала. У глави ми је остао њен нежан осмех. Једва чекам лето па да опет будемо заједно.

Катарина Крсмановић Уа

5. август 2003.

кукавица. Али шта могу кад се плашим, нека они мисле шта хоће!" "Хајдемо кући", рекао ми је брат, "Следеће године ће деда доћи са тобом."

Брат је пошао са мном кући, али ја _ нисам успео да победим страх од вампира. Ненад ВАСИЉЕВИЋ МИ

РЕТКО СУ ТАКО СКРОМНИМ _ ПОШТЕНИ ЉУДИ _

Живимо у свету окружени различитим личностима. Веома драг лик ми је мој друг Ђорђе из комшилука.

уз њега сам одрастао, научио прве кораке у фудбалу и кошарци, слагање карата на компјутеру итд. Ђорђе је старији од мене, али године нам никада нису биле препрека за дружење. Он је сада студент у Београду, на Пољопривредном факултету. Веома је вредан и марљив. Пале су и прве деветке на испитима у јануару. Сада се спрема за нове испите у априлиу, па веома ретко долази кући. Због тога наше дружење није као раније. Доста ми недостаје. Ђорђе је увек насмејан, ведар, спреман да се нашали, али и да помогне. Увек је био омиљен међу децом. И одрасли га воле и хвале. Када сам био на распусту, са њим сам одлазио на пецање. Он ме је научио како и где могу упецати највише кленова и крукуша. Често смо у току лета ишли у вожњу бицикала са осталом децом из комшилука. Својим ведрим духом и хумором све би нас зачас окупио око себе. Он нас саветује како да се понашамо и прича нам своје доживљаје из средње школе.

За њега кажу да је прави пример лепог и узорног понашања. Трудићу се кад порастем, да будем као он.

Бојан Јосиповић УМ