Podgorac

5. август 2003.

Мала места имају свој уобичајени ритам живљења. Складно и ненаметљиво смењују се прилике и догађаји, а уснули житељи, уљуљкани колотечином, и не примећују промене које их повремено задесе. Тако је и са Крупњем, једном од најмањих, најсиромашнијих - али и најживописнијих општина Западне Србије.

Лето је време када се у Крупњу

дише пуним плућима. Особен географ-

ски положај омогућава пријатну климу, интересантан изглед земљишта, обиље воде, свежег ваздуха, природних дарова у сваком смислу... Лето је и време које многи млади Крупањци, надахнути духом и дахом сликарске вештине, жељно очекују. И овог лета, увек некако у јулу, почиње традиционална ликовна колонија, или како многи воле да кажу ликовна радионица за младе таленте. Скоро двадесетак година (од 1986.) спајају младост учесника и искуство врсног човека и уметника Вучине Бурића, једног од најмаркантнијих становника овог симпатичног градића.

Познат по свом специфичном стилу рада, који карактерише опуштена атмосфера, пријатељски - али истовремено и озбиљан педагошки приступ деци, индивидуални рад са ученицима, уз пажљиво одабрану музику..., професор, сликар и историчар уметности, како га пријатељи зову Вучко - остварује годинама вредне резултате по којим се прочуо широм земље. И ове године просторије крупањског Дома културе широм су отвориле врата младим људима овог града. Њихова старосна структура ипак је шаролика: од оних најмлађих, ученика виших разреда основне школе, који пажљиво иневешто прелазе кистом по подлози, преко зрелијих средњошколаца, до већ опредељених академаца који свој стил годинама граде баш у овој радионици.

Заиста је интересантно завирити у просторије у којим се овај рад одвија. Боје, платна, палете, четкице... весела лица умазана сликарском бојом полако улазе у тајне ликовне уметности. Некима више одговара цртеж, једни сликају углавном мртву природу, други пејсаж, трећи преферирају апстракцију... Богаство боја, мотива и техника упућује на широк спектар интересовања учесника, али и њиховог професора.

Неки чланови колоније ту су први пут. Ипак, већина су редовни учесници и ни за шта на свету не би пропустили ових десетак дана када поново имају прилику да се друже, уче, стварају...

Велики број деце који су били (или су сада у радионици) похађао је средње уметничке школе, а сви "академци" овог места потекли су одавде, вођени вештом руком свог професора. За време трајања колоније Крупањ и Дом културе оживе. Осећа се нешто посебно, ново, несвакидашње - "уметничко" у ваздуху, јер у појединим деловима града можете срести младе уметнике како сликају - покушавајући да у свој рад уткају неки леп детаљ овог места. Да бисте били члан ове занимљиве дружине није вам потребно ништа - осим љубави и макар мало афинитета према ликовној уметности. Да, добро сте чули. Прибор и материјал за рад овде су бесплатни, а професор Бурић годинама несебично троши своје време, стрпљење и ентузијазам улажући га неповратно у ове младе таленте. Оно што је занимљиво јесте податак да деца често сама иницирају рад, раде оно "што воле", имају велику слободу у избору мотива и техника... а све то под диригентском палицом шефа овог несвакидашњег оркестра. Није редак случај да чланови колоније један дан посвете некој од оближњих знаменитости ван града, и на овај начин забележе и овековече лепоте и занимљивости које обично око не види и не слути. Пред крај радионице следи оно најлепше - а то је изложба радова младих аутора. Лепи и они мало лепши, квалитени - и они још бољи, тек - сваке године бољи од претходне, а догодине - још успешнији. Тако је ових дана у Крупњу. Било би лепо кад би оваквих примера било још више, и када би спектар предивних боја које ових дана "прште" Рађевином чешће и дуже осликавао ову регију. Хвала младим уметницима који несебично колоришу монотону крупањску свакодневницу, а посебно њиховом професору који се бори онако како му према имену и приличи. Славка Андрић

СЕЛОИМ ТРАДИЦИЈА

Подгорина је крај са претежно пољо- |

привредним становништвом. Разбацана |

села по брежуљцима, као сестре близнакиње, личе једно на друго. Кривудави путеви разводе мештане до неплодних њива ураслих у густе обале, које говоре о тврдоглавости наших људи.

Сваке године село задеси бар по једна елементарна непогода. Некад је то поплава, због једне запречне речне кривине. Други пут "обере" град због неколико неисправних противградних ракета. Ипак, најчешће то буде казна са неба у виду мраза или суше. На све то долази неспремност наших људи да раскину са заосталом и пређу на савремену производњу. Још увек сејемо где је и шта је деда сејао, мале њиве делимо на још мање, и за све кривимо злу судбину. Док се свет бави научним сазнањима у пољопривредној производњи, ми се држимо традиције где то треба најмање да радимо.

Можемо ли учинити корак који ће нас учинити делом савременог света, и одвојити од заосталих афричких племена.

Морамо себи усадити сазнање да само планском производњом можемо бити економични и конкретни на светској пијаци. Подгорина мора имати свој оквирни план где се и шта може производити, чиме и како штитити од штеточина и ћуди природе. Не сме се дозволити да се цео наш крај засади или засеје неком културом, па се тек после установи да то није ни исплативо ни здраво. Зар нам треба да људи од седамдесет година иду по шумама и скупљају печурке, уместо да раде код куће лакше послове.

Добро организованом акцијом, људе са села треба одвојити од носталгије за прошлошћу и дединих идеја и прећи на савремену и планску производњу. Право и најтеже питање остаје ко и како то да уради.

На свима нама је да брзо делујемо. Време ради за нас само ако га добро користимо.

Тома ИВАНОВИЋ