Podunavka Beograd

185

свКтло бшло , као што си свћтао самљ себи т. е. телЈИШБ мшсао тамо бштиу, неусвТ.сћену, себи усвћстити, и ник« ;кивлћгљ духа немируе пре , док.ле ние желћно достигнуо , или себи ово или оно изиснш. Те;неи1> ово нроизтиче изђ свемогућности духа , кош онч>, имагоћи е у самомЋ себи, такпђерг> реалнзирати, себи си свћстну учинити тежи и упредметн!.ну има^и жели. Печат -ћ господства свога мора онг> на све положнти, и читав -ћ свТ.тћ . вселенна безљ конца, мора га у господству овомв, у овои свемогућности, припознати. Види се изђ наведеиога, да духљ само у себи остати неможе, да одпорк, нетрпи, и одпорљ трпити му ние могуће. Али наивећш бм одпорЂ бв10, кадЂ небм позпату бштноств свого (разумноств, слободу) хтћо и неуд1.лотвор]'о, ерЂ тимђ самбјмђ подао бш се, и престао бш бшти то, што есте. Бштностб дакле свого мора онђ удћлотворити , што мм као ц1>.и> исторјв припознаемо. Алн св) : ,тђ досаданБЈи јоштб далеко ние прнмћренЂ 6 б 1 тности пћговои, разумности , слободи духа ; но свТ.тћ ние самЂ одђ себе , него одђ духа, и нужно е дакле, да господство ићгово припознати , н н1>му сасвимЂ примћренЂ постати мора. Ово иште ученћ Христа, Спасителл Свћта. II бштћн дакле н 1, кђ будућји, и мора бмти удћлотворец I, (ЗЗегажШ* фипд) разумности и слободе духа, ХрисгомЂ, Спасителћмв нашимЂ, изречене и учепе, чов1>чествомЂ и настунагоћимЂ народима за праведну бштностБ нЈ.гову припознаие : и неће 6 б 1 ти дакле в 1. кђ таи нишга друго , иего уд1>лотворенћ Христ1анства, слова Бои.мегћ. и царства БожЈегЂ на землви. ПерЈодЂ сл1.дул)ћ|и битће, мора бшти од7> свж> прошастћ! већји величествегпи ; бштће врхв св!М осталш башЂ тако, као што е вола врхЂ духа. — Пи,1,или смо у исторш гди долазе све већи задатци; кђ задатцима пакЂ видили смо да су приступали увћкЂ народц броемЂ силгпи, моћши. Тако еданЂ за другимЂ ишли су : Грци, народЂ броемЂ малши; после пби Римлани, броемЂ већ1и, народЂ трудолгобиввш, постоанши, што е еданнутЂ започео, одђ тога никада неодсту-

нагоћШ , свохомђ крћпосћу (\1г1и8) непобћђе" нши и непобћдимши; после овш ншли су Герма н и , броемЂ одђ оиш пчи, подузетни, напреагни, мишлго својомђ дубоки. — [Задаћа слћдуе одђ свпо наивећа, одђ свно наитежа, али разумпостБ и праведну слободу духа — дакле добро у правомЋ смшслу — реализирати имагоћа. И мора дакле у званго нћномЋ бшти нароДЂ одђ свјго ирошастБ! броемћ ач1и, велик1и, народЂ у тежкомЂ послу обвикнутши , свимђ запрћкама и свему лицемћрству пркосећји, отврднутши, пародЂ истииито добарЋ, голубинБ1и, никада негонившјн, самЂ много одђ други, често само зато , што е народомЂ тимђ , трпившш , искренЂ , поред7> тога |предосторожанЋ, иародЋ миролгобивши, коега е символђ тиха, мирна, разастрта, мирисна, радоств и ужитакЂ носећа , вебива липа, дрво, на ков човћкЂ кадЂ погледи, умире му се прси , мирЂ се у нБима разложи. НародЂ оваи ние никои друЈ1 н, него НародЂ Славенскји, кои чаробно моћу управлати уме, а поредЂ тога у унутрашш.остима нћговима побожнши покои влада; кои себи народе подчинава , да 6бј ш научЈо, и кђ вћчнои правди изћ баре страстји, наравности , довео , не пакЂ да 6 бј ји за свого користБ гулјо , као што су чинили Португалли, ШианБолци, а сада чине Ен1лези. (КоиацЂ ел1)дуе.) 10ВАНКА ПРВА, НГАЛБИЦА ОД1> НЕАПЕИА. (Коиацт.) СадЂ се отворе побћдителго кап1е помоћи лишеногЂ града ; гордо вее нћго†барнкЂ на вбјсокои кули, но гле садЂ истомђ — ахЂ ! доцне — унаже се спасава1оћа , тако дуго изгледаиа Флотта. 1 оштб еданпутЂ узме Драчк 1 и принцЂ иа себе лажногЂ пр1нтелх>ства оклопћ ; назове I ованку сво 1 омђ кралБицомЋ, св ()1омЂ миломђ манкомЂ и замоли е да га и за наслћдника одђ Прованса нрогласи, а страну воиску подчини нћговои заповћсти. I ов а и к а прикр!в свого иростБ : ,,Даи : ', одговори сђ притворномћ послушпосћу, „даи поглаварима тврду стражу, да кђ мени дођу, и да