Podunavka Beograd

85

при свомђ рћгаенно. Димносђ видећи, да га ни тммђ дибмти немоаЈе, почне му претити, не бм л' га застраш!о. „Н самв те, рече, о намћри нашои извћст10 , садљ умћсто да стрепишв за Александров!> агивотт., стрепи за свои. Видимђ, да ми се вала невћре опростити , кои бм насг. свакадЂ издати могао. Па аио бм ме 4 не несретна моа нКјкностб уздржала, зарћ тм мнслишђ, да ће остаии сузаилетници тебе се проћи и оставити у животу , т«бе, кои !и у свако доба упропастити можешЋ. Вћруи ми, желећи Александру животћ избавити, свои ћешЂ изгубити." Никомахљ види, да му се претварати валн, учини се , нао да немоа^е одолћти навластитомг. пр^нтелл свога убћђешо, па упмга , сћ киме се е сдруипо у послу таковогг. слћдства. Димносђ обрадуе се и у томђ одушевлћиш искаже имена главпм сузаклетника , но не каза за онога, кои е после за поглавицу сузаклетника дргканљ бмо. Никомахв кадг. дома дође, све одкрје Целибану брату своме. Оваи се опреми у дворт. вђ Александру, чена , небб1 л' га какав -б одличнми чииовникб кралго представ10. Тада у двору осимђ Филотте, Пармен10вога сБ1на и врховнога коннничкога тисућника , нико се ни е дес10. Целибан -б овоме притече , приповћди шта е чуо , молећи да опђ то кралго достави. Филотта нко похвали ревностБ овога вћрнога поданика , обећавагоћи, да ће на знанћ дати ономе, кога се то наивмш« тиче. Одма се поврати ко кралго, кога е остав:о, разговори се сђ нбимђ о разнима предметима, ни рћчице непомингоћи о сузаклетви. Шта више Пармешо†смнђ бмо е друп'и данЂ за тммђ кодђ кралн, а ЦелибанЂ га сретао, пмтагоћи, да ли е извћст1е учинт. Филотта е одговарао , ил' да ни е кђ томе времена имао, ил' да се ние удобна прилика за то подала. Ован одговорЂ ние задоволбЈо Целибаиа, кои стане се сумннти о конбичкомђ тисућнику. МеђутБ1МЂ нредпр1ат1е приближаваше се кб извршен^го , и зато Никомахо†братЂ неимагоћи времена да губи, похити кђ едному младому болнру, Метрону, и одкр1е му, какво се коварство противв Александровога живота кува. Оваи одма извГ.сти свога господара, кои изда заповћсгБ, да се ухвати Димносђ и сђ ЦелибаномЂ суочи. КралБ запмта овога, одкадЂ му е таина повврена. Има већЂ трм дана, одговори вћрнБ1и МаћедонацЂ. „Тм си дакле издаица ,"прихвати кралв, „кадЂ си толико касшо, мене о томђ извћстити." И таки заповћди, да се Целибану гвожђе на руке и на ноге ме-

те. Оваи, да бм се оправдао, непропусти казати, да е оногђ магновенл, чимђ е вћств о сузаклетви до 6 б 10, отишао кодђ Филотте сђ мол6 омђ , да кралго о томђ рћчв поведе. При имену Филотта кралго сузе потеку и дигнувши руке кђ небу, горко адиковаше о неблагодарности човека, кога е толико лгобт. КадЂ Димносђ опази страа«у, ков е по нћга пошла , пробурази се мачемЂ , «о неостане мртавЂ. Однееу га кђ Александру, кои га запмта: „Ш га са«Б ти учин^о , те си ммслт, да е Филотта одђ мене достоин1и , круну носити." Оваи несретникЂ окрене главу, као да неможе Александра очима гледати и душу испусти. Филотти стигне указЂ, да одма у дворЂ дође; кадЂ приспћ, АлександерЂ му рече: ЦелибанЂ е повинђ смрти, што е два дана та10 учинћну проти†лица моега сузаклетву. Онђ те обтужуе, да си тм скверно мучанћ хран1о. Шта моа .ешЂ на твое оправданћ казати? Говори, имашЂ у Александру наклонћиогЂ судца. Н 1 јжно пр1ателБство , кое самБ свагда спрама тебе имао , некЂ ти учини поннтно, да те желимђ невина пронаћи." Филотти ни е се на лицу видило, да е узколебанЋ, онђ се овако изрази: Истина е, Господару, да е мени ЦелибанБ донео неке гласове, кое е одђ брата евога получ10. Те му е нек1и пропалица доставјо. Но како се поуздати у лица , кон мм презиремо. Димноса смртЂ увћрава ме , да нисамв право имао , што нншта ни самБ проустш, па сада виднмђ , да и на наинезнатшл доношена, кадЂ се кралћвога безбћдства тичу, пазити валн. КнаЈке! настави онђ , простирући се предЂ Александрова кол1 .на, посмотрите сва дћла мога пређашнћга а;ивота , па ћете увидити , да ништа неиа, п1то 6б1 ме у подозрћш'е бацало. ПризнаемЂ, да самБ устима сгрћипо, што самБ мучао; но срце мое никада ние на тако црно коварство саизволило. ИмамЂ ли се што бопти одђ просвћћенога Монарха, кои никада ние узимао нерасудностБ за злодћиство." Ние лако знати, шта е у души Александровон сбмвало се, но то е познато, да е Филотти пружш руку за знакЂ помирена. (Прод}а;еп1е сЛлуб.)

МППше О ЧОВЕЧЕСКОН ЛЂПОТИ. Разни народи мнсле разно о виду и о лнцу човеч1емЂ I Руасичноцрвенни изгледЂ сма-