Podunavka Beograd

Л' 3.

БеоградЂ 17. Лнуара.

1847.

свои своиемА.

Жарко как' сунце одђ нстока асно Округв нам -б землћ лгобко озарава; Подобно духЋ Славанства на трептећнмЂ Крилпма славв Красно свогЂ предусрета на све стране, СмЈлога вида, а погледа драга, На челу Јписаћо свакомЂ стои: „СлавннскогЂ рода Славпми сб^н-б, онђ лшби родт. Славннства свегл!—" ђе сте, о вм непокретне дражести! Лснмн мн хорт. у дублБинн срца могђ Храннте в4чно! Красотомт. иапоенв1и мои духт. блнста ПорФири у златотканои, пћва Одзиви на крилнма нћжннмт, роду Миломе спћше. Славннскогт. поцекла, милбј предкова, Потомци! гласт. народолгобн тако Велич'те, ув^ћнчани славомт. древномт. ПремилБЈи роде! Вћка тект. овогђ парнасв се твон крћпкш, Сунце как' жарко велел-ћпно блиста! Блистанте, вб ! благородни Генш У роду своме! Тражити свое по видноме дану, Бб 1 ти ће можда и противно кому; Али нект. поштедн злу ту неправду Завнсти клете. Рану невређаите, паклене душе! МћромЂ се еднакомЋ дугт. занма враћа; Дрзнути немои у светинго нашу, Вб1соко кого Славинскш обожава Генш данасг! Име ће већу славу получити, Хранимо само топло предрагаЧ звукЂ Имепа светогц; . о ,у-.» им.ги 1 1 М ^ '

Сбшови еДногЂ отца већ-в с' познаго КраснБшт. се вћнцемЂ славе взаимно диче. Преста већт. глупа мб1С ј о посебности: Презнрат' свое. Пучинз синЂгђ мора нека топе Несрећу, кон грозаше одпр!в, Да ће намЂ затр1етн племениту вдинства славу. Обшта ће слава красити нашЂ в ^ћнацЂ Вб 1 сити одђ искона преславнБ1н родђ! Слава ће наша по Вћгооку трону Блистати санно. Препоне да кидамо, већЂ е време Лукове протн намЂ стовће среће Скоро да напрегнемо и рушимо Стр !вломЂ грозномЂ! У Црнон Гори. М. Медаковићљ.

мо

63Б1НУ ГЛАВаНСКОМЂ. (Продужен1в.) Ако погледамо на Поллке и Чехе, наћиће, не да они теже да изђ много поднарћчјн едно само кнБижевно нарћч5е саставе, него да то нар1зЧ1е већ 'б дћиствителвно имак), и да се истбјмћ сви непромћно у писанк* служе. Дакле и Полнци и Чеси сада се савршено налазе нд среднвоК точки езнкоисторичнога течан, а шштћ 1имЂ само остае послћднми коракт. учинити, свон предћлна нарћчјн у велико море свеславннскога езика уточити. Исто се кодђ нви примћчава у одношенго писмена и правописа: обадва ова племена една, латинска, писмена имаго, а свако свои особитни обштенмв правоиисј .. Дакле у свакому призрћнго свеславлнска езиквкнБижевна система у Чеха и Полнка своб ^;и^отЂ\полвлк)е, сво!омђ стазомЂ иде ? и већљ д^Довине исте узпћла.

ао->\ XV., \