Podunavka Beograd

V«-:-

Л* 6.

БеоградЂ 7. Е 1 Ј^у-а~р-«7 Ј№ у ^ '"'

1857.

о езБШУ сллванскому. (Прод_ужен1в.) Гореречена два елемента, диа езика, остадоше непремКно кроЗЂ многа стоићћа сиак1и у своему кругЈ , безт. да едантћ д1.иствуе на другога. Истина да у производима неки дубровачки писателн налази се у среднћимЂ временама кпвижевности ло кои трап. старославинства, али су ти траговн редки , и само у пћсништву понаивише изђ нуа«де слога употреблћни. То се станћ продужило до преко половине прошлога вћка, све докле е духЂ новши, духЂ преиначена почео подкопавати Европу, и зора садашнћ епохе свитати. Тада готово у свакому народу родиЈие се лгоди, кои су труло здаш« старога обштинства стали у свакои счруциобарати ; кодђ насЂ роди се Доситеи. Сва вредностђ овога великога човека јоштђ н1е упозната. Онђ е бшо разрз-шителБ, преиначителћ, устроителв, више него што се обично мисли. Увидивши да старославенскји езикЂ нелоше бнти оруд]'е изобраагена простога народа, чимђ свака будућностЂ препречена му бмаше, Доситеи одважно прогласи свое начело, да србскому народу треба чисто србски писати , и самЂ тако писати почне. Слћдователн 1не му могло оскудћвати , али ни противника ; борба се заметне; бш колебана ; но на концу Доситеово начело надвлада. Могло 6 бј се изђ тога помислити, да е на мћсто два првобћЈтна единства , едно само наступило, да е обшта србска кнвигкевностЂ вдно само, и то просто-народно , нарћчје добмла. Н!е истина. Наслћддици Доситеови , премЂ да се нису никада одрекли начела, да треба србски писати, опетЂ су већ^и кругЂ себи задржали, него што шмђ е оставлнло лросто нарћчје србско; они су у писашо употреблавалн многегра-

матнкалне Форме старославенске, и рћчи , кое, премЂ да су славннскога корена, нарћч1К) србскому иису об .нчне, Тимђ су дакле остала, као и пре, два нарћчјн у кнвижевности србскои, само сђ то \1ђ разликомЂ, што е на мћсто чнсто старославенскога дошло старославенско (да рекиемЂ овако) силно посрблћно- Ова два нарћЧ1н, тако на близу стоећи, у лону еднога истога народа, подђ дћиствомЂ садашнћга духа саединћнн, усредоточенн, нису никако могла недвижима остати; едио м <Јрало е дћиствовати на друго, приближити му се, гледати да га прогута; морала е велика борба да се одатле роди. И родила се. ПисателБи едне и друге стране приближе се дћиствително , и стану свон нарћчја мћшати; алн имашћи и при тому разна начела, придржаватоћи се нешто свои старм тежна, не имагоћи у обште доволбно езикословнога знанн, сачине едно нарћч[б смућено, на никаквому сталному основу нележеће, коему се ни границе нн непромћнне образности нје могло наћи, ков е сван1и писагелв по своему знанго и начину саставлло. Тимђ вдни не буду са другимЂ задово.11)1111, едни почну на друге викати; свакш е увћренЂ бмо. да е езнкЂ покваренЂ; да ше оно, што треба да буде, и свакш га е хтћо по своему начину поправити, и лгот1о се на другога, кои бм другчш правацЂ одђ нћга у поправлБИвашо узео ; одатле вика , свађа, гнћвЂ, неизвћстностБ, хаосЂ , у коему се мм сада вртимо. Шта е то ? То е борба , кол е природно произишла изђ првобмтнога станл кнЂижества нашега , борба дваго старм елемента, езика србскога и ст^0славен.сЈ!ога; борба србства са слашшствомЂ. ^

>у.т»мЂ у бвому хаосу две главне теаднћ одсћп-фв&. Ап.ииеЧ> <2е. бдна е основана на мнћшго, ,да треба џ-исјгги по корћнности рћчи, и по изв Ј .стј М мђ и неиромћнннмЂ правилама гра-