Podunavka Beograd

ПРАВДА СЕ И НА СК0ТОВЕ НРОСТИРЕ. Карлв , воивода Калабр1е, сва>г1и данљ суђаше у Неаплу у присуству свои савћтника и други дворана, кое онђ сабираше у свои дворг>: и боећи се, да небм стражари сиромасима и убогима забранвивали улазакЂ, бмо е дао обћсити едно звонце до сале, у коши суђаше, коега коиопчићт> висаше на полго извант> ограде тако , да свакш сиромашакЂ , чимђ бм зазвошо, бмо е предЋ Принца одма доведенљ. Маторо некакво клгосе, пролазећи туда и чешући се о зидђ , случаино дрмне за конопчићг. и зазвони. „Отворите," повиче Принцљ, „и иека уђе ма ко бмо."— 5 „Н1е нико него конв г-а Капеџ1н,"' одговори стражарљ враћагоћи се; присуствугоћи

А Н Е К Д О Т А. Г осподинђ Н. дође кући своши и за неши предметт. покара свого госпу Н., а потомт. на дужноств свош отиде, сћ кое опетг иа време дошавши кући, нађе госпу срдиту и ћутећу тако, да ни на едно пб 1танћ мужа свога одговарала н1е. ћутанћ ово оиа продужи, у комтј и више дана протече, кое господина доведе и принуди, што пре побривути се о начину, да госпа проговори. вданв-пут!., када е госпа опетЂ у оваку болестћ пала, господинт. уђе у кјћу и као нешто узнемирен?., почне изљ едне собе у другу проходити, на све стране око себе мотрећи, и све што нађе преметати, да ни едну стварв на миру остав10 н!е. Ово тумаранћ господина гледагоћи го"спа, ше могла ћутанћ свое далћ продужпти, приступи господину и као уплашена повиче: ,,Шта ти е човече, шта то тражишт.?" 1оштт. ове рћчи она ни изговорила нге, а господин б као у наивећон радости, окренувши се госпи, одговори : ,,Лгобезна жено! а твои езћкКЋ тражимЂ , ммслјо самв, да си га изгубила!'* О дћ оваке играчке постБ1ђена госпа , никада се више шб сићила и предт. мужемЂ на нћгова пв!танн ћутала, него е свагда лћпо га предуср^тала, и већт. што е онт. хтћо упБ1тати, она е напредт. погађалм и (Јдговарала. М. К р а и н и ћ ћ.

стадоше се смћлти. „ Вбј се смћетб," рече Принц -б, „а незнате, да се правда простире чакљ и на скотове. Нека се зовне КапеџЈе." — З! 3ашто пушћашЋ да тако тумара и блуди по сокаку твои коиб ?" рече потомђ Капеџћо, кадљ в бмо дошао. „„Господару," одговори кавалћрт., ,,бмо е онб иекадЂ врло валинЂ коиб . ДвадесетЂ пута бмо самв у бого сђ нвиме и увћкЂ ме е добро послуЖ10 ; но сада е оматор^о и н1в више ни за што."" — „Дакле си га само дотле држао, докђ те е могао служити, а сада га оставллшЂ нћговои немоћи и другима на теретЂ ? Н ти заповћдамЂ, да га таки водишђ кући сво10и и ранишЂ, као што си га рато докђ е у снаги бмо; иначе ћу те лишити св1Н> твои чинова. ПраведанЂ треба бмти и према скоту!" А. Б.

II Ц ЕМУДРЕ Р^ЧИ. * Како лгоди, кои ногу или руку изгубе, све еднако на овима удовима болове осећаго, дакле мб1сле да ш имаго, тако и суетна лћпотица 10 штћ у сво1ои петдесетои години МБ1сли на силу свое дражести. * Тко хоће да возпитава, мора самЂ возпнтан -б 6 б1ти. * А хђ како е кратко време, а како су огромне кнБиге! * И наигора кивига има свое читателЉ, као: списатела, словослагателн, поправчика, цеозора и може 6б1ти каквогЂ критичара. * Благо човечества неиште башЋ велику науку одћ насв, природанЋ човект. виче међу наукама као Сократљ на пшцн: ,,Хвала Богу, колико има овде, што ми нетреба. 4 '

НОВА КНБИГА. Златна Зрна за младе и старе обоеег пола сг нелачкоег превео Димитргп Лвраамовићг, ЖивописацЂ. Свезка II. Н Београду, у КипжескоСрбскоп КншгопечатнЂи 1847. ■—• На 12-ни, стр. 80. |.

С М 11 С

УчредникЂ Милошђ Поповићт.. Издано и печатано у П р а в и-те л с^^ба е во» ,Кн б и гоп еч атн би у Београду.