Podunavka Beograd

7 'Д А >

Бр. 12.

Београ дђ 19. М а р т а

ГОСПОДИНУ СА ДВА КРСТА. *) У 49. бром Подуиавке за годину 1847 наштзмп&нђ 6 чланакђ коме е име г Неколико речш „аверноп пчели" о Г. Вука преводу „Новоеа зав$та ." На свршетку тога чланка мћсто ииена онога кои га е писао, стое два крста (||): тако ћу и л кнБижевника онога у овоме одговору звати еосподинЂ са два крста. Истина да е оно неколико риечи говорено као С-бвернои пчели, кол е хвалила мои приеводв Новога завћта на Српск^и езикљ, али е о моему дћлу и управо проти†мене; за то е и дунЈностб мол на оно одговорити, а Сћверна пчела одговорила кадЋ што не одговорила, како 10И драго. Г осподинђ са два крста каже: 1.) да езикљ у моме приеводу Новога завћта не ваин: да ние нити говорнми нити писменми езикт. Срба,него да е смћса Црногорскога и Херцеговачкоп. нарћЧ1Н, и ,,да е ," вели, онаи „е. дописателг> " Сћверне пчеле за то „знао, а кг тоже, да му е позната била распра учешл Срба противу езика, кои" и „Србима наметнути трудимг се, онг би се емачно у реченомг члену свомђ уздржао одт> сеаке похвале ." 2.) КаиЈе да се н у превођеиго Новога завЕта на Српсти езикљ ниесамв „ползовао Грчкимг текстомЂ ," и то доказуе тиемЂ што самв Грчку риечв акриди (Мат. III., 4., Марк. I., 6.) превео са скакавци а не са вршци одг траве, или ластарЂ, и вели да самв „ волео сл^довати овде Лутеру и Латинскоп цркви, неео обазрети се шта " мон „еосточна црква о т&ме држи /" О нђ истина признае да Грчка риечв акрисг и Славенека пруег (прузи,

*) Ст» допуштен&мт. г. списателн правописЂ в пром&н&нг. У.

пружгв) значи наипр1е скакавацг, али вели „подг истомЂ речг/о разулгева се и овршге ераичица и ваобште бшлл," и каа;е да се „у овоп речи " ниесамљ „држао превода Грчке цркве; ерЂ она безизнтно под ђ речГш „акриди " у поменутимЂ местама Еваиеелгл розумева овршке раст&ил, кои.иа се се. IоаннЂ у пустинг>и питао, а никако скакавце , као што " самв н „превео. и „Ше ли " вели „прече помислити, да е св. ЈоаннЂ, као строеш постникЂ, ео овршге некоеЂ растђтп у пустинЂИ, неео да се ранго скакавцима, као вештествомг меснатимЂ ?" За свћдопбу овиехЂ своиехЂ мисли и риечи доводи онђ Церновнип Словарћ Петра Ллекс&ева, и гдћкое данашнћ Грчке списате.гћ. 3.) Да самЂ а „кодЂ Мехитариста у Бечу, и то нћГовимг иж-диветемЂ печетао (&>1 - с) на Србски Псвип Зав^тЂ." и 4.) да самЂ оваи приеводЂ свои штампао „безЂ икаквогЂ саучастГн надлежне црковне власти, и без» предварителноеЂ споразум&па са ученимЂ свов цркве Боеословима." Ово су наиглавше риечи господина са два крста коима мене криви и приеводЂ мои кудн: ево садЂ и моега одговора или управо рећи правдаиа и обране. На 1.) Што се тиче нашега езика и нћгове чистоте, то е распра дуга и тпирока: већЂ има више одђ 30. година како се л сђ нашиемЂ кнђишевницима око тога препиремЂ, пакЂ смо се 10 шђ слабо сђ мћста помакли. ВећЂ су и иностранци многи, као н. пр. Руси, Ниемци и т. д., слушагоћи распре наше, почели сзикђ нашЂ управо познавати и учити, а нашиехЂ наивише кнБижевника мисле о ићму овапо као што су и прје 30. година мислили. За то ћемо мбј ову стварв оставити за другш путЂ, особито докљ видимо штаће у Гласнику Друштва Српске Словесности на свиетЂ изниети „ Г . Дра 1ована Сте-