Podunavka Zemun

276

НОДЈ 6118К а.

„Тако Богг и тебе нечекао „Милосрђемг и мидосћу свошмг ! дГуе ти се око врага виле „Као мачт. твон момг драгомг око врата, „Г1а ти живомг црну крвцу пиде! „Убиле те ове сузе мое „Проплакао крозг све данке твое! „Убило те уздиеан4 мое, „Узднсао крозг све данке твое ! „Проклета ти душа до в-ћка! „Проклето ти девето колено ! „Савг твов родг се тако пог4пао „Одг немила увекг до недрага, „Ко што ћу се а несретна лгоба, „Пот-ћпати, морати по свету, „Безг свогг милогг и единогг драгогг!" Мара сврши. За време певани све еднако е везнра мотрила, кое га се лице непрестано мепало, особито пакг кадг у песми на клетве дој)е , везирг немиранг постаде , и сметнго свого сакрити немогаше, те прн концу шИ рече : „Красно певашг, Маро! Лепа ли бБ1аше то песма, адг уедно и страшна прм концу." „Страшна, велишг, велик1в везире," одговори одушевлћна Мара: „али помисли, како мора бши ономг срдцЈ г , кое све то, што песма кажс, пропатн ? Срдцу, кое ше имало никогг на беломг свету свога, до единогг драгогг, кои му несрећомг отетг бмнше, но коме за дмбавв оно само себе жертвовало, да га избави, па краи свегг тога опетг га крволочно изгубити мораде .... Ахг одг оваковогг срдца нееретше ни мислити се неможе! .... Кажи ми, великш везире, да л' онаи окрутнми дз т шманг незаслужуе праведно овакове клетве?" зажаренимг лнцемг и севагоћимг очима питаше Мара везира. Везирг у томг зулумчару себе самогг спазивши, савг сметанг п пораженг , као да се Маре бои, едва прословити могаше: „Замужуе " „Заелужуе, да, везире, и шшг горе клетве!" дркћућпмг гласомг а све већомг жестиномг говораше Мара : „Ха, везире> пакг зарг незнашг да си пресуду сврхг себе самогг изрекао? Зулумчарг таи си ти! Убнцо! Крволоче! Т бг мене на векг несретну учини! Ти уби драгогг Радивоа мога ; тако худимг начиномг! Ха, тебе, да Богг да, сустигле све оне клетве, кое самк изг могг уцвил^ногг срдца певада." Везирг, иначе гоначкогг срдца чсвекг, савг пораженг бшше одг Марине речи тако, да ни речц прословми немогаше. У истб 1 и ма пуче топг, и недалеко одг везировогг шатора стаде му тане по землБи ровати. Докг 6 б 1 дланг о дланг удархо сети се Мара, да е то знакг Принцг Евгеша , пакг трже ножг исподг алкине и полетн као бесна на везира — кои такође чувши топг внкнуо „Издаиство!" рекавши : „Издоиство да ! прими, крволоче, плату заслужену, и познав садг, ко е Варадинка Мара!" Несрећа е хтела, да га Мара добро непогоди, већг га само у прси рани, ерг се згодно измаче, и у истбш ма као лготбш рисг цикнувши на нго се баци, те 100 анџарг у прси убоде: „Познаи и ти Али-Везир-Камурџића, пакг апде за

драгииг твоимг!" Мара паде, а онг као бесанг пзг шатора изтрчи, да види што се збБ1ва. Топови турски су за мало преме неброино одговарали. Метежг велшпи наста у логору турскомг. Евгенје се збБ1ла привукао у мраку са свошдгб вопскомг подг догорг турскШ. Кадг везирг опази метежг одма поседе свогг арабскогг хата, летећи тамо-амо но догору. „1јаз'ри ! Издапство!" орило се одг евно страна. „ГОрншг на нби !" као бесанг викавше Али-Камурџићг. Зора истомг забелила, кадг спазише Турци Принца Евгеша воиску близ}' логора свогг. Напредг 6б1ли су Принца Евгешл пешаци; на ове одма ударивши 'Гурци, оборише ш немидице као сноплћ. Нукг вје се по зраку одг ран^нБ! воиника, мешагоћи се сг бз т комг беснБ1 Турака. Принцг Евген1б поче мало узмицати, н Турци ступише напредг; али ово наиредован^ћ бидо е тако нез - редно , да е оиг Турке згодно са стране напасти и побити могао. Замало заузеше наши и нкшве обкопе, проузрокугоћи безобзирно беган-ћ Турака на све стране. Великп! везирг видивши очиту смртБ и пропастБ свои, пође такође свомг шатору, да драгоцености скупи, пакг да бежи, праћенг одг свога млађеногг Алаи-барактара. Кадг у шагорг дође , како се зачудп ненашавши у н^ћму мртве Маре. Одма помислп, да нго ше у своши побЈ"ни добро погод1о тако, да е жива побећн могла, — као што е и било. — Излети изг шатора као бесанг тражећп по бедеми незнагоћи ни самг што , почемг су наши скоро све обкоие задобили. Кадг већг опаеностБ наивећа бкшше, опомену га АдаД-барнктарг: „ВеликШ везире , спаси животг свов, ево намг ђаура за вратомг." Неимагоћи времена у шаторг се враћати, бежао е преко друма цривици. У истмП ма опази Варадинку Мару, где се друмомг лагано вуче, па тргне ништолб иза паса и упери нанго; но пре него ли га опади, згоди н^га наше тане, — онг се сруши вичући Алаи-барнктару и показугоћи на Варадинку Мару: „Уби, уби кадуну!" Оваи да изврши послелио заповестк везирову з г пери пиштодб на Мару: пнштолб пуче и она се сложи. Алаибарнктарг у бежанго сномг н',е могао добро угледати Варадпнкз 7 Мару, и кадг кг нбои дође , као мунБОмг ударенг нго спознавшп врисну: „Ахг, нданг што учини, уби Мару, прву лгобу мого!" Мара шшб последнкпт иутг очи огворивши на оваи познатг ши гласг: „Ахг, Милоше, првив моИ пев-ћрниО лгобовнпче, а садг убицо моИ, зарг и ти овде?" узданувши умре. Пораженг сг овимг речма, грижомг свести и очанван^ћиг гонћнг, клече краи Маре, полгобп го у модре устнпце, па извадивши аиџарг свои и у землго га покраи н-ћ подбочпвши бодежомг прама срдцу свомг окренутимг, на н-ћга се силовито спусти, оваП му срдце прободе, а онг на Мару паде, ове речи шапчући: „Опрости, единпце Маро, кадг те нисамБ у животу лгобпти и грлити могао, право е, да те мртву мртавг лгобимг и грлимг!" па издану. Оваи е био заиста првБ1и дгобезникг Маринг; што ше нам4ру свого страстн}' достићи мок.о, и злотвороиг посгавши у отачбини својои , да казнв заслужену избегне побеже, потурчи се и постаде АлаИ -барнктаромг везпровимг.