Pokret

ПОКРЕТ

них његовим коментарима и саветима учитељима и васпитачима којима је намењена ова књига. Њих је писао |. Аџић још као млад учитељ, у намери да за Своју личну употребу сачува нека, у раду са ђаг цима стечена, искуства. Доцније је писац закључио да та искуства могу бити од користи и другим људима који раде на истоме послу на коме и он, на вас питавању деце. Тада је почео да штампа своје забег лешке по разним педагошким ластовима, а 1594. тог дане сакупио их у књигу. То прво издање »Учитељевих Забележажа« имало је велики успех, критике су биле похвалне (Пера Тодоровић, веран свог јим схватањима да је »књижевност учитељица. жиг вота и покретачица друштвеног нашпретка«, писао је у »Малим Нованама« да је ова књига »бисер зрно у нашој књижевности«) и дело је још исте године раса предато. Али писац, из разних равлота, приређује друго издање тек данас. Е

Књига садржи тридесет које краћих које дужих чланака који се, већином, састоје из два дела: у пр"вем делу писац препричава неки дотађај из школе и сроје разговоре са ђацима поводом тог догађаја, у другом износи своје спаске и примедбе које се односе на тај догађај, критикујући нарочито своје тог нашање као учитеља у томе одређеном случају. -У тим критикама је важност и поучни значај ових за; бележака; пишчева, размишљања, о томе шта је учи, ниб а шта, је требало да. чини могу да послуже васпитачима као упуства. у раду али самим ђачким родитељима као поука, НЕ Већи број ових забележака, и ако су све у првом реду, намењене васпитачима, и родитељима, није без интереса и за остале читаоце (н. тр. »Водена змија«, »Помрачење месечево«, »Комета« и приче ив петог дела књиге); за учитеље пак најважнији нам изгледа чланак о „Новој Школи« у коме писац, као- поборг „ник модерних васпитних метода, најбоље излаже своје, и сада савремене педатошке идеје, због којих њетсва књига и данас, тридесет година од како је на» писана, може корисно да послужи.

С избегличких стаза, од А. Станојевића, инспек, |

тора Министарства Просвете, Геце Кона, 1924.

Одређен крајем 1915. године од стране наше владе да врши распоред наших ђака по француским лоцеЈима и колежима, Г. Станојевић остаје у Јужној Француској све до марта 1919. године када. се враћа, у ослобођени Београд. За све то време он бележи не; ке своје импресије, скупља, најразноврсније податке о местама кров која. је прошао и о стварима које је видео, и данас нам на 12 табака шеснаестине-пружа своје белешке.

Г. Станојевић мора да је добар и симпатичан човек, У његовој књизи осећа. се извесна ведрина, види се да је залста, заволео француску земљу, ди; вио се крајевима. кроз које је пропутовао и да је био пун добрих намера кад је своје успомене и забелешке штампао. Али кад прочитате целу књигу, не знате које су биле те намере, Е

Ова књига, није ништа, одређено: ни путопис, ни историја градова, Јужне Француске, ни низ успомена: она, није чисто белетристичко дело, није научна рас» права, није документаран спис, Ако је то дневник једног изгтнаника ван његове отаџбине, зашто нам се товори на по неколико страна на пример о геолошкој структури земљишта на коме је подитнут Марсељ; ако је то пак опис градова Провансе и Приморских

Издање књижарнице

Ста се

Алпа, зашто нам се набрајају сви говори које је аутор књиге одржао у Француској“ Гребало је да је шасац имао неки колико толико одређен циљ кад је писао ову књигу; овако она представља, неку чудну и неодређену мешавину свега и свачега, збирку сувих података и докумената зачињених низом личних утасака, нешто између књижевног путописа и »Бедекера«. Поред описа градова и нешто мало података о животу наших студената налазите у књизи најразноврсније ствара: теолошко-палеонтолошка разматрања додата уз опис природњачког музеја у Марсељу, научна причања 0 животу на земљи у преисториско доба и о КрогМањонском ог реку, препричавања Песме о Виљему Гвозденој Мишици и песама провансалских песника, пасусе о развићу трубадурства, о животу по замковима у средњем веку, о француском сликарству, о црквама и побожности француског народа, и тако даље. На свим тим темама, писац се сувише дуго задржава да бисмо његова равлатања могли назвата)- узгредним инфермативним белешкама; не можемо их, међутим, назвати ни малим студијама јер недостаје за то (ог требна пажљивија а документованија обрада тих тема.

Књига Г. Станојевића, и поред те пишчеве неге. штине у употреби сабраног материјала, могла би. као хрпа разноврсног поучногт штива, корисно да послужи (н, пр. да се пошаље свим народним читаони; пама и књижницама средњошколских дружина) кад не би имала ту ману да је доста аљкаво писана, Рало приписујемо у грех коректору све грубе правописне грешке у француским речима. (чак и у рефрен Мар; сељезе успеле су да се поткраду две), незнање имена (и. пр, Леон Кавало). у крајњем случају и језичне нечистоће, али ипак изесне ствари морамо пребацити самоме писцу. р

Прво: он је недоследан; није начисто са извеса ним правопасним и језичним правилима, и за сваку реч, сасвим произвољно, кује ново, Он пише, на приг мер, »Сен-Луји« а не »СенаЛуи«, међутим свуда пише »кеови« а не »кејови«: пише »синематограф« а не. »кинематотраф«, међутим место »Алжир« пише »Алгар«; употребљава чисто француске речи као »форови«, »вилежиатуре« а место код нас одомаћене речи »рулет« увима кованицу »обртушка«; и ако се у српском језику одомаћила реч »Прованса« (у жен: ском роду као и на француском: Га Ртохепсе), он редевно пише »тај Прованс«; па снда заборава. да се на нашем језику може рећи само »једна класочиа Венера« или »једна класична, Венус«, али никада » један класичан Венус«, и тако даље. Да се не бисмо дуже задржавали на овим примерима непажљиво; сти, да наведемо само још неколико реченипа извађених насумпе из ове књите:

»Највећу тешкоћу, како изгледа, чиниће то што ђаци не владају француским језиком, а и настаљг ника има свега неколико који се за то (за шта) моту корисно употребити«,

»... по присутности савезничких војника који се тискају кроз пролавнике«. « -

»Непријатељ није дакле успео сломити сав отпор једнога народа, који хоће да живи, пи извести (ваљда нагнати га на) стидну капитулацију..«

»Те сценарије овековечаване су илустрацијама свих светских листова,« пт. д.

Г. Станојевић је чекао пет година, (од 1919. до 1924.) да објави ову књигу, и морао је имати вре-