Pokret

покрет а

хор похвала онога модернога што се данас сматра старим; онда на пр. када је књишку и верзификаторску поезију М. Ракића требало изједначивати или чак и уздићи изнад поезије вечно инспирисаног

Дучића. 5 Што се тиче закључивања из обилатости лирске продукције на њен епохалан значај — ја имам о

том своје јако тешке сумње. Пре свега не мислим, да је сам факат снажног лирског продуктивитета доказ за једно интензивно песничко стваралачко доба. Интензивна песнички стваралачка времена нису никад била ни претежно, а још мање искључиво лирска. С друге стране: ко се бавио студијом упоредне литературе тај ће бити запазио, да има у литературама појединих народа епоха интензивне лирске продукције у добима стварне књижевне и опште културне декаденције, често после епоха великог песничког и опште културног стварања; и да су често те, рецимо лирске, епохе оскудне у сваком другом песничком стварању. Као пример могу нам послужити појава Парнасоваца у Француској после епохе романтизма; или појава читавог низа лиричара у Енглеској после велике епохе драмске продукције Шекспира и његових савременика. Обилата и претежна лирска продукција тих времена на сваки начин није знак једног снажног новог полета, него на против знак клонулости, исцрпености и изнурености једног бурнијег и снажнијег елана. Како је, мени бар, тешко одвојити књижевне појаве од услова општег социјалног живота, то ми не мање невероватно изгледа, да би доба једног свеопштег расула и дисолуције животних

облика као што је данашње могло бити одне-

куд у поезији изванредно конструктивно. Напротив, има много појава на самој послератној поезији

који су за мене несумњиви знаци распадања, расула и дисолуције старих облика и израза, у најмању руку далеко више и далеко пре то него да би били конструктивни елементи нових песничких облика и израза. У оваким временима расточавања читавих културних грађа, није чудо да процес расточавања обухвата и песничке грађе. Цела култура грађанског, такозваног буржовског друштва и државе преживљује тешку, по мишљењу многих великих и по мом скромном личном мишљењу, непреболну болест. Зар не би чудо било да се на једном, у крилу тог, у расточењу налазећег се друштва, рађа читава епоха нове поезије, новог песничког полета» Одиста, само дубоки визионари, они који су неким унутрашњим чулима осетили дах оног новог што долази; који су као на рушевинама једне старе

зграде могли да имају визију једне нове, коју ће

неки незнани и невиђени градитељи подићи, само такви наслутитељи будућности могли би у хаосу расточења стварати или ударати темеље нових могућности. Пророчки и апостолски, месијански типови људи. Таквих је у ова времена у политици дала радничка класа, можда и сељачки покрети, нешто је од тога био, бар у једном моменту, несретни Вилзон. Али таквих месијанских типова више но очевидно нема у поезији ни најмодернијој ни модерној у опште. Овде би они морали бити

тгоростаси као Шекспир или Гете, још уз то испу-

њени бескрајним појимањем човека у његовој социјалној средини, које је и цитираним генијима оскудно, и такви горостасни типови не би могли пролазити неосећени, у времену када се и сасвим мајушни типови дају осетити.

Најзад, данас је позорница човекова стварања и игре несравњено већа него икад пре, и на једној тако огромној позорници тешко је бити велики глумац. Старим Грцима, Софоклу или Еврипиду и др. било је у том погледу бескрајно лакше. У оквиру једне мале, ма колико изабране нације лакше је било одиграти велику улогу. Што је та улога после, кроз столећа расла и нарасла до светске величине, то је заслуга и саме улоге, али и времена и прилика које су се постепено стварале и развијале. Данас треба одмах изаћи на позорницу целог света; ко остане само у оквиру једне нације, још особито једне мале нације, томе већ самим тим прети опасност, да великим точком светског живота буде прегажен.

Али ту настаје једна велика илузија од које пати и наша поезија као и она свих осталих народа. За то што и она по садржају и облику личи на модерне поезије осталих народа, она има илузију 0 свом светском карактеру. Ако је она процес расточавања и распадања, каква је утеха, ако се тај процес врши и иначе у свету, ако он има светски карактер» Ако ће будућа култура бити радничка и сељачка, солидаристичка и колективистичка, ако смо на прагу једног новог Средњег Века еснафскосиндикалистичког, анти-индивидуалистичког и социјалног, каква утеха поезије последњих мохиканаца буржоазије у распадању, и тужне, некад и смешне донкихотерије индивидуализма у изумирању» Ако је тако, зар не би било потребно и спасоносно једно свесно враћање на мотиве оне дубље, расније и отуд вечније и трајније од пролазних облика државе и друштвар

с На тим питањима треба мало застати. Тако нек и буде.

Светислав Стефановић.

ДРЖАВА ПРЕМА ИНДУСТРИЈИ

Новчана криза, поред свег свог страшног изгледа, ипак има ту добру страну што скида маске са многих предузећа, која су постављена на несолидну основу или су вођена по поратној рачуници и принципима. Према томе, садашња новчана криза има и један изразито васпитни значај, а ми чак тврдимо и то, да садашња новчана криза, ако не би наступиле какве непредвиђене перипетије, значи уједно и почетак моралног консолидовања нашега друштва, =

До сада су крахом плаћала своју несолидност разна предузећа, али то је било у врло малом броју и то се дешавало само код оних фирми које су савршено претерале у злоупотреби рачунице и слабој употреби моралних обзира. Наравно, и такви случајеви служили су као опомена, и тој опомени многа фирма има можда да захвали што се тргла на време и што ће издржати и ову данашњу општу кризу. Но, сви су изгледи да смо ми данас већ дубоко ушли у један такав период нашег економ-