Pokret

покрет

107

РАДИЋЕВЦИ У ПАРЛАМЕНТУ

За време свога бављења у Лондону Г. Радић је на свој начин обавештавао енглеску јавност о аспирацијама и плановима своје странке, о њеном положају у нашем политичком животу, 0 српскохрватским односима, о општим приликама у овој држави итд. Од њега су се тада могле чути многе чудне ствари. Али, ипак, најчудније било је Г. Радићево тврђење, да би долазак радићевачких посланика у Скупштину у Београд изазвао — нов европски рат!

Од тада прошло је неколико месеца, Г. Радић се из Лондона преселио у Беч, и сад тврди, да није противан одласку посланика Хрватске Републиканске Сељачке Странке у Скупштину. Једној групи тих посланика већ су и мандати верификовани и ништа им више не стоји на путу да дођу у Парламенат. Јамачно се и сам Г. Радић уверио да овај доггђај неће изазвати онако катастрофалне компликације у светској политици, какве је он јесенас предвиђао. Додуше, његови посланици долазе само у ограниченом броју и само зато да изврше један тачно одређен посао: да својим присуством измену садашњу ситуацију у Скупштини, да оборе Г. Пашићеву Владу и да утру пут Влади опозиционог блока!

Људима који нису упознати са мистеријама Хрватског Народног Заступства и његовом симболиком и кабалистиком, изгледа да је сасвим све. једно: колико посланика долази и зашто долазе. Јер, заиста, нормалној логици тешко је наћи државноправну разлику у том: да ли ће у Скупштини гласати двадесет или четрдесет радићеваца и да ли ће гласати против буџета или за пројекат закона о заштити кирајџија. Али, по схватању вођства тога Заступства, чини се да ове диференције ипак постоје. Јер згшто би се иначе пуномоћија слала на рате и обећавао долазак посланика у турнусима>

Очевидно је, да Радићево Народно Заступство тражи некакав компромис, који би му омогућио и да активно учествује у Скупштини и да и даље продужи своју досадашњу тактику бојкотовања Скупштине. Ове тенденције врло лепо илуструје вест јодног зггребачког блокашког листа који је сасвим озбиљно тврдио. да ће од радићевачких посланика у Скупштину доћи „половина мање један“. Тако би, по некаквој логаци, било и спасено „начело“ бојкота и непризнавања „Београдске Скупштине“, и опозициони блок би ипак добио 34 радићевачка гласа !

Да ли ће се тај компромис најзад наћи и какав ће он изгледати, то је данас немогућно поуздано рећи. Али вероватно је, да ће се наћи: и зато што га ни радићевци не избегавају, а и зато што је сав опозициони блок прегао да га, под сваку цену, омогући. Лако је, дакле, могућно, да ће радићевци доћи у Скупштину. А то ће бити од епохалног значаја за консолидовање ове државе, за дизање њеног угледа у иностранству итд. — тако нам стално причају они органи јавности који заступају политику опозиционог блока.

Међутим, тешко је разумети, како могу 03биљни људи да се заносе оваквим надама! Напуш-

тање бојкота Скупштине, од стране радићеваца, значиће, са њиховог гледишта, само напуштање једне рђаве тактике, и ништа више! Од доласка у Скупштину до мирења са државом, далеко је, врло далеко! У Аустрији су Чеси били противни политици бојкота; они су, напротив, врло активно учествовали у Рајхсрату, улазили су у свакојаке пар. тијске комбинације, били и у Владином блоку, али све је то остало без утицаја на њихову националну политику, која се никад није могла помирити са аустријском државом. Уосталом, имамо леп пример и код куће и то из врло скоре прошлости. Хрватска Заједница није бојкотовала Привремено Народно Представништво, она је чак једно време била у Владиној већини и њени прваци били су министри у другом кабинету С. Протића. То јој није сметало да у отпору према државној политици буде непомирљивија и од самог Радића.

Ни у Г. Радићевој политици неће се променити ништа самим напуштањем бојкота Скупштине. Обрнуто, његова деструктивчост осетиће се ну Парламенту. А пошто је код нас Парламенат господар државне администрације, та деструктивност уносиће се и у њу, још у јачој мери него до сада.

Истина, власт људе, нарочито Балканце и Словене, преображава. Могућно,је, да ћеигГ. Радић, добивши утицај на власт, еволуирати па неће своју власт стављати у службу своје разорне политике, него ће, напротив, ту своју политику подешавати тако како би се што дуже одржавао на положају. Као активни министар, или чак као шеф Владе, он јамачно не би говорио онако о Јужној Србији као што говори данас. Можда би он нашао и оштре речи за бугарске интриге. Али, може ли ико мислити да би тако нагла еволуција одговатала искреној промени убеђењар И зар би према Радићу избеглици, који говори што му је воља, била нека добит Радић министар, који пази на своје речи, али који ради као што би радио и неодговорни

Радићр ТЕОЛОГИЈА И ПОЛИТИКА

Укидање Калифата изазвало је искрену жалост у енглеској штампи. „Можда, вели Т!тез, нестанак Калифе неће значити неку знатну промену у стварности, али, с друге стране, укидање овакве једне институције, која је тако чврсто свезана са некадашњом величином Турске и са религијом читаве сунитске заједнице тешко да неће задати тежак удар хисторијским традицијама, веровањима и предрасудама ортодоксних муслиманских маса иу Турској и изван њених граница“. И Татез је нашао и једног Муслимана из Индије, који ће утврдити ове његове слутње, Тај Муслиман тврди да ће са уклањањем Калифата, „симбола исламског јединства“, наступити и дезинтеграција Ислама као моралне силе, и да ће последице тога код примитивних народа бити страшне: ти примитивни народи, који су веровали да су преко Калифе у дирекгној духовној вези са самим Пророком, изгубиће сада

ту веру, и њихове раније идеале замениће други

— идеали који воде нередима и револуцији...