Pokret

106 покрет

Тип аутономне, минималне и максималне тарифе, данас, због несређених економских прилика, налази своју већу примену и чак могућности, да буде и доцније — када се економске прилике потпуно санирају — усвојен као систем модерне трговинске политике. Поменута могућност налаже потребу да се на њему мало дуже задржимо. Наука је образложила потребу за аутономном царинском тарифом, када је немогуће, због ненормалних економских прилика, назрети ни најосновније моменте економске будућности. Значи, да тип минималне и максималне тарифе. данас има пу"о разлога да опстане. Када се буду потпуно средиле економске прилике, систем минималне и максималне тарифе, мораће да претрпи једну промену, ако се мисли да он и даље буде задржан. Пуна царинска аутономија, која је данас корисна, изгубиће тада сваки значај, што значи минималне ставове овај систем мора да жртвује, утраво да их веже уговором, што ће престављати несумњиво најсавршенији тип тарифе.““ Тада ће нови систем задовољавати све захтеве — заштитни систем се не ремети, сва преимупства која има аутономна царинска тарифа при преговарању остеју неумањена, — тарифа постаје аутономним путем што преставља могућност да сви захтева и потребе добију свој пун израз. 6

Друго питање, које би требало да буде детаљно разрађено у нашој новој тарифи било би несумњиво питање прераде и дораде. У прошлој тарифи њему није поклоњен никакав значај, Могућзост, да миу овоме промету, ангажујући се више у међународној трговини дођемо до нових користи и до новог подстрека за развијање наше индустрије. налаже да се њему поклони већа пажња, нарочито када за собом имамо један негативан пример. Реч је о питању промета страног жита на прераду у нашим млиновима. Услови који су постављени готово су онемо;ућили сваки промет са житом. Тражено је да се у молби назначи где ће се прерађено брашно извести, и то у року од месец дана, без обзира што су се пијачне конјунктуре стално мењале, тако, да су најскупља тржишта предвиђена за извоз, онога дана када је он требао да буде реализован, била немогућа због наглог пада цена.

Најзад питање одређивање висине заштите или царинске стопе, мера да буде много боље решено, пошто досадање њихово одмеривање не би могло потпуно да издржи критику. Принципи, који условљавају правично одмеривање висине царинске стопе, изгледа да нису били усвојени као критеријум за заштиту. Зато мислимо, када се већ мења царинска тарифа, да је потребно наново изменити сва та правила како се овога пута не би чиниле сличне грешке и доводио у питање цео заштитни систем. Као и увек када се говори о увозним царинама, треба усвојити њихову поделу на фискалне и економске. Када су у питању фискалне царине пресудан је финансиски моменат, па према томе висина царинске стопе удешаваће се тако, како би укупан приход био што већи. Питање висине стопе код фискалних царина је дакле само у толико значајно, у колико ће се постићи најбоља релација и могућ-

# С. Р. Кукић. „Трговин. Гласник“. бр. 78. Општа Царинска Тарифа.

## Поменути предлог г. Др. М. Тодоровића. Међународна Трговина и Трговинска Политика 11. потпуно усвајамо.

ност за што већи приход. Код њих се тежи само „фискалном оптимуму“ и он је само меродаван. Код заштитних, економских царина ствар стоји сасвим другојачије. Висина царинске стопе ни у колико не представља тежњу за финансијском добити, већ она служи као средство, да се домаћа радиност заштити од стране конкуренције, у колико страна предузећа, која конкуришу, раде са нижим трошковима производње. Њој је дакле циљ да компензира то преимућство, које има страна радиност, како би се онемогућио просперитет страним предузећима конкурентима на домаћој пијаци. Постављајући себи ову залаћу, разумљиво је, даће и висина царинске стопе морати да одговара разлици продукционих трошкова између наших и страних, у овоме случају конкурентних предузећа. Компен-

зација, која се даје мора безусловно да буде поа-

вилно одмерена; она не сме да буде ни већа, јер би се у том случају добила једна погрешна оријентација и продукциони фактори, рад и капитал, били би ангажовани у предузсћа, која не би зато имала услова, да је заштита правилно изражена. Ако би се дала мања заштита, ефекат би био несумњиво гори. Недовољна заштита, доводећи у неповољан

положај нашу домаћу радиност, према иностраној, _

учинила би да би на нашим пијацама овладала страна роба, што би био несумњиво један тежак удар за нашу привреду.

То би. било основно правило, управо једно једино, према коме би се могла одмеривати царинска стопа, ако би се хтело њоме да задовоље две ствари: заштита када су у питању економске ца-

рине, и државни финансијски интереси када су у

питању финансијске царине. Али питање сдређивања царинске стопе, с обзиром на заштиту или фискус, није једина задаћа опште царинске тарифе. Поред овога, оза служи као средство да се отежа увоз, у смислу успостављења равнотеже у платном билансу. Користећи ову њену задаћу, а узимајући у обзир наше конкретне прилике ми мислимо, да је по требно да нагласимо могућлост да се она искористи. Мерило, које је раније постављено као потребно, изгубиће донекле свој значај, код економских и код фискалних царина, пошто и код једних и коддругих треба прећи горе изложену висину. Само док код првих прелазећи фискални оптимум мора да се прави разлика између луксузних и потребних артикала, код заштитиних царина прелаз одређене висине — разлике у продукционим трошковима мора да буде за све врсте производње, без обзира да ли је она луксузна или потребна. Јер када би се луксузној производњи дала већа заштита него произвогњи потребних артикала, поред већ постој ће бојазности да производња не оде странпутицом, дала би се пуна могућност да до овакве оријентације дође. е

На овај начин постигла би се двојака корист: наше задужење према иностранству знатно би било редуковано, што би водило пуној активности наше привреде, док би наша домаћа производња могла

несметано да се развија, користећи овај моментани режим, што би је учинило не само конкурентном на нашим пијацама, већ и на страним, када би овај прелазни период бео завршен. Кала се зна да је циљ сваке мудре привредне политике јачање производње, разумљиво је да нема разлога да се овако не поступи. М. 8. Вуловић