Pokret

покрет

105

је било потребно сва та спорна питања изнети како би се нашао један заједнички и најправилнији закључак. Комисија је била остављена сама себи да радећи пројекат царинске тарифе, сачува и интересе оних, који су се случајем дезинтересовали за њену израду, и интерес наше земље и наше привреде.

Пре него што би пришли да говоримо о на: челним питањима наше нове царинске тарифе потребно је прво да напоменемо како је мишљење уопште постојало у питању њене израде, мислимо на то да ли је њу требало сада мењати или не. Ако се пређе дискусија, која је врло малена, може одмах да се примети да су постојала два гледишта сасвим супротна једна другом. Приступити изради тарифе немогуће је, и то из два разлога: што је валута обесцењена и што нема нормалности у ценама.“ Затим се иде даље па се каже да није довољно само наплаћивати ажију и мислити да је питање заштите решево. Обесцењење валуте не појављује се само у ажији, што значи да сваки моменат може да потпуно анулира царинску заштиту. Зато је уопште нелогично и говорити о њеној изради и евентуалној примени данас, ако се може схватити значај ошште царинске тарифе. Прво треба довести у ред своју производњу и свој рад и тек онда када се потпуно стабилизују међународне привредне прилике и када се буде дошло до пуне економске равнотеже моћи ће се да приђе њеној изради. То би било резоновање оних који су за одлагање израде царинске тарифе.

Постоји и друго мишљење. Општу царинску тарифу треба замснити новом, која ће одговарати потребама земље и која ће колико толико средити наше хаотичне привредне прилике. Израда тарифе условљава истина једну одређену економску политику, али исто тако нико не може да спори да тарифа, сама по себи, преставља један економски план и да према томе, ако њега нема, или је он недовољно разрађен, нова боља тарифа израђујући његове детаље допринеће општем санирању привреде и могућности да се у будуће води једна боља економска политика. Ако се овако постави питање одговор мора бити да тарифу треба мењати баш за то, да би се што пре средиле националне привредне прилике и да би се што скорије омогућила међународна економска сарадња. Међутим нама из гледа да прво мишљење, у колико негира потребу за израду опште царинске тарифе, третира ову искључиво као оруђе трговинске политике и то уговорне, чија пе база бити она. Међутим не треба заборавити да је царинска тарифа исто толико колико је база за уговорну политику и оруђе аутономне царинске политике. М зато акцептирајући ово гледиште да њу треба израдити, које је у осталом и победило, ми је схватамо као једну потребу, која ће дати бољу и сигурнију оријентацију нашој производњи исто тако и бољу заштиту, али у исти мах као и једну нову могућност, да се ма и нејасно, назру контуре наше будуће трговинске политике. Јер треба знати да се привредне прилике сваким даном све више таложе и сређују и да је пред нама врло блиско доба, када ће се нанова доћи до тешњих ековомских веза са иностранством, а оно нас мора затећи сасвим спремне са јасно и прециозно обе-

7“) С. ВР: К. "Општа царинска тарифа. Тргов. Гласник 73.

леженим захтевима и уступцима привредне политике, која је решила, или бар правично поставила, своју будућност.

Прво и основно питање које би требало да се реши када се приступа изради опште царинске тарифе је несумњиво какав систем тарифе треба усвојити: систем аутономне јединствене тарифе, која би била у исти мгх и база за уговорну, везивањем извесног броја ставова трговинским уговорима, или пак систем аутономне минималне и максималне. Питање, које се прво поставља је начелног значаја и захтева једну оделиту студију, управо исцрпно излагање свих разлога, који иду у прилог или онемогућују, примање једног од ова два система. Систем аутономне јединствене тарифе има својих несумњивих преимућстава и зато је он и уобичајен у пракси. Једна његова од најтежих замерака била би: када се извесан број ставова аутономне царинске тарифе вежу тарифским уговорима, цео систем постављене заштите губи свој значај, у колико је утврђени постојећи однос између појединих грана производње, поремећен. Да објаснимо ово. Обично је, да су ставови који се везују, знатно нижи од постојећих у аутономној тарифи, На тај начин постојећи однос између ставова је потпуно измењен, што води потреби да се и ставови аутономне тарифе измене у толико, у колико би се постигла потребна равнотежа у оптерећењу. Конкретан случај за ово, имали смо и ми када смо 1900 године после закључених трговинских уговора морали да извр-

шимо ревизију наше опште царинске тарифе.“

ЈОСИП ТУРКАЉ ПОРТРЕ-ГЛАВА