Pokret

покрет

129

моза

Нека. је слава Богу на висинама, наука нам лепо напредује. Шре неки дан, тако су јавили наши дневни листови од 17. овог месеца, у зграду Академије Наука уселиле се њене прве кирајџије, и то не сви одједанпут него један по један, како је то већ уреду. 17. марта уселио се и четврти .

„Сви стакларски, молерски и паркетарски радови у згради већ су завршени, али није завршено монтирање аутоматских пумпи које ће делити воду по спратовима. У најкраћем времену инсталираће се петнаест оваквих пумпи које се зову фидрофори. Стакларски радови коштали осу највише. Обична прозорска стакла стајала су осам стотина хиљада динара, излози до милион и по динара. Нарочито великим теретом пало је на Академију Наука инсталирање излога за две познате београдске фирме, које су узеле под закуп два највећа дућана... Усељавање кирајџија у зграду Академије Наука биће завршено до 1 маја... На пдућој седници Академије Наука академици ће решавати о издавању кафане. Постоје два предлога: да се изда само кафана, и да се кафана изда са девет станова да би се на тај начин створио један отмен пансион са локалом..“ (Време, 17. марта, 1924. год.).

Последњи научни опити наших академика неће, надајмо се, стати код хафанскит радња. У вишим академским круговима никла је идеја о експлоатацији виноградских тужева који се јеју (ћенх ротана, или, како бисмо та ми назвали сосјеа 1исозјамјса Јсамја ушсал5), једна област којом су се научници на Западу досад слабо забављали. Но у овај грандиовни научни рад као да ће бити увучени и чланови Југославенске Академије да не би, у ово доба општег подозревања, изгледао еепаратистички, а и с разлога што сосјеа !ирозјамтса Тизамја ушсал5 радо живи и у хрватским виноградима. Једно академско изасланство спрема се ових дана у Загреб да се с тамошњом Југославенском Академијом стави у потребан научни контакт. Само напред 5сјепсја рајегпа мууаб, сгезсађ, Погеа!!

() десетотодишњици смрти А. Г. Матоша (14. овог месеца) један загребачки дневник донео је ову белешку: „Друштво хрватских књижевника прославило је успомену на А. Т. Матоша конференцијом коју је говорио Г. ЈБубо Визнер изневши укратко своје мишљење о њему и прочитавши неколико песама како би побио нека неповољна мишљења о њетовим песничким способностима. Ђак Глумачке Школе Г. Војновић прочитао је, после тога, један Матошев фељтон о Загребу, а затим се повела дискусија, код које су дошла до изражаја мишљења Г. Визнера. Конференција је трајала од 5 до 7 часова по подне.“

Тако, то, и толико, поводом десетогодишњице смрти књижевника и поете који је, више но и један други хрватски књижевник утицао на хрватску поезију свога и нашег доба! Цела једна плејада хрватских писаца од Визнера, Ујевића, Николе Полића, Карла Хајзлера, Черине, до Кркледца, има у Матошу свога родоначелника; читав један плодан хрвалоки књижевни период носи обележја стваралачког духа човека који је провео полумученички живот, који је, после свота детињства, био полустранац свуда где год се појавио, а коме су се и за живота и после смрти одрицали књижевни а признавали само новинарски и памфлетистички квалитети. Десет година после његове смрти потребно је на свечаној седници читати неке песме Матошеве да би се „побила неповољна мишљења о његовим песничким способностима“!

А ништа лакше и ништа простије од тог задатка. Ево да наведемо коју од њих:

СИРОТИЦА.

Пред мрачним храмом мршаво сироче Прозебло, с оком већ без пламена,

На мразу зебе: — Омилуј ми се, Оче! У љетњом рупцу око рамена.

А Бог се крижа канда сићи хоће, Но кип је леден, сав од камена, А очи се мартиру грозно коче

У агонији кобног амена.

(Ој, прва муко непознате жене, Ја не виђех те никад, ал су мене То цијело вече суве палиле —

"Ре дјечје сузе, што су, чедо лудо, Пред мртвом црквом, чекајући чудо; Твој шал и моје срце залиле.

А. Г. МАТОШ Цртеж Петра Крижанића

РЕЛИКВИЈА

Гдје су, реците ми, ој ви дуге ноћи, Усне, што су рујни живот пјевалег

Гдје су благе, топле, насмијане очи, Што су као божје сунце сијевале“

Одоше у пепео, као свете моћи,

Груди што су нашу срећу снијевале, Кренуше за јеком, куд ће и уздах ноћи, Ријечи што су нас ко дух огријевале.

Само прегршт писма драга ова жена, Остави нам, пуну слаткога парфема, Но и тај ће мирис скоро престати,

А за прегаженом ружицом Сарона, Плакати ће пјесник сузом милиона Па ће ко тај душин тамјан нестати,

Или овај бисер у српско-хрватској књижевности: ЈЕСЕЊЕ ВЕЧЕ

Оловне и тешке снове снивају

Облаци над тамним горским странама; Монотоне сјене ријеком пливају, Жутом ријеком међу голим гранама.

Иза мокрих њива магле скривају

Кућице и торањ; сунце у ранама

Мре и мотри, како мрке бивају Врбе, прнећи се црним вранама.